Već ispred moje zgrade, na samom kraju grada, naišla sam na prodavca cveća. Poznat prizor svakog 7. i 8. marta, koji već 9. marta iščezava: čovek okružen belim kantama iz kojih vire crveni karanfili ili ruže spakovani u celofan. A kad sam stigla do Limanske pijace, tamo se sve šarenilo od cveća svih vrsta, kao i ljudi koji su došli da ga kupe.
Dok sam se probijala kroz gužvu, prolazilo mi je kroz glavu kako ove godine nemam mentalnog kapaciteta – a bogami ni finansijskog – da uopšte razmišljam o poklonima za Dan žena. Obično volim da ženama u mom životu poklonim bar neku sitnicu, ali ovog marta sam na samom kraju živaca, ideja, i para. Dosta novca sam dala u kratkom roku za registraciju auta, lekove, i lekare.
Kad smo kod lekara, i danas sam platila jedan pregled kod pomenute Limanske. Doktor je bio predivan, ljubazan i pažljiv, a pregled zaključio sa: “Vi ste zdrava žena,” što sam baš želela da čujem. Tako ohrabrena, krenula sam u podužu šetnju ka stanu. Naišla sam usput i na blokade, i zastala uz ljude koji su blokirali raskrsnicu. Do kuće su mi lutale misli. Imam ispit u ponedeljak, kad li ću ugurati učenje? Malo sam se preračunavala koliko novca mi je još ostalo do kraja meseca i šta još treba da se kupi i plati… Još jednom sam pomislila kako ove godine neću kupovati ni praviti poklone. Malo me je to rastužilo, moram priznati. A onda sam, u pokušaju da skrenem misli na nešto drugo, iznenada shvatila koliko su moje “nesrećne okolnosti” ovog marta, zapravo, srećne.
Prvo, te pare koje sam spičkala – zaradila sam sama. Uostalom, i danas kad sam se vratila s pregleda sela sam za svoj radni sto i radila posao od kog živim već godinama. Velika je privilegija i što mogu da vozim, samim tim i da svake godine plaćam registraciju auta. A kad smo kod toga: i auto sam kupila sama. Kolika je sreća što nisam “histerična” – što me od depresije ne leče vibratorima i lobotomijom. Koliko je velika stvar što glasam, i što smem da podignem glas. I što me zbog potonjeg ne spaljuju na lomači. Srećna sam što mogu da studiram – i to ne prvi put. Znajući mene, verovatno ne ni poslednji. 🙂
Ove godine u martu možda nisam ni pri parama ni pri zdravoj pameti. Ali na kraju krajeva, šta je jedan karanfil ili ruža u celofanu? Ni blizu dovoljno da nagradi sve borbe koje su borile žene pre mene i one koje bore moje savremenice. Svakako je to takođe nedovoljno da iskažem ljubav, poštovanje, i divljenje prema ženama kojima sam okružena. Stoga, ove godine poklanjam koliko mogu – a to su reči. Svim ženama sveta, prošlim sadašnjim i budućim, posvećujem ovaj tekst. Cvet ću vam kupiti dogodine, a vi mi cvetajte cele godine, svake godine.
Scribbled Paper 