Sve što treba da znaš o meni je
Da su mi stavovi čvrsti koliko i grudi
Srce meko koliko i koža
Misli zamršene koliko i kosa
I duša tužna koliko i oči
Sve što treba da znaš
Category: Sve je to u glavi
Niko ne mora da zna
Smiri se. Hajde. Prošlo je dva dana.
Obriši te suze. Izduvaj nos.
Umij se hladnom vodom.
Stavi hladne kašike na podočnjake. Možeš ipak i malo korektora.
Istuširaj se.
Očešljaj se. Upleti urednu kiku.
Uljudi se malo.
Continue reading “Niko ne mora da zna”Fragmenti sećanja II
Rani avgust. Prvi put oči u oči, u njegovom gradu. Vazduh stoji, toplo je i zagušljivo kako ume biti samo na autobuskim stanicama. Na taj zagrljaj smo čekali celu večnost i pustili smo ga da traje isto toliko.
Prvi poljubac na drumu, dok se udaljavamo od smrdljive stanice i teškog gradskog vazduha. U starom autobusu koji čini da svaka rupa na putu deluje dublje i veće nego što jeste. Nisko letnje sunce nam greje kožu dok ga gledam u oči i govorim: „Čoveče, pa mi nećemo imati mesto na kom smo se prvi put poljubili!“ Smejemo se i ponovo ljubimo.
Tiho jutro nakon bučne festivalske noći. Sunce blješti kroz prozor sobe, odbija se o bele zidove, a beli čaršafi mirišu na čisto. Njegova bela koža, i moja nešto tamnija, prepleteni prsti, topao dah. Tiho peva Leonard Cohen sa telefona na natkasni. „You ditch it all to stay alive. A thousand kisses deep…“
Continue reading “Fragmenti sećanja II”Tamo gde smo stali
Ne znam kada smo se tačno upoznali. Znam samo da je bilo toplo, raspust između osnovne i srednje škole: za mene sada već neki drugi život. Sa njegovom rođakom, a mojom drugaricom, ušla sam u njen novi stan. Još uvek je bilo većinom nenamešteno, sećam se samo sivog kasetofona u ćošku i koščate ruke koju mi on pruža da se upoznamo. Slušali smo EKV sa kasete i bilo je kao da se znamo oduvek.
Šta da radim?
Kao dete, ne mogu reći da sam jedva čekala da odrastem (kao da sam znala šta me čeka). Ali kad sam u tinejdžerskim godinama počela da se protivim roditeljima, nastavnicima i ostatku sveta, u meni se javila želja da se osamostalim. Jedva sam čekala ne toliko da budem odrasla osoba, koliko da budem „svoj čovek“. Žudela sam za tim da budem nezavisna na sve načine koje sam mogla zamisliti, i pre svega – da mi konačno niko ne govori šta da radim.
Budi kao devojčica
Dečače moj, mora da si zbunjen.
Kada si tužan, kažu ti: „Prestani da plačeš kao neka devojčica!“
Kada se na nešto požališ, kažu ti da ne kukaš kao devojčica.
Kad od nekog sklanjaš pogled ili se sklanjaš ceo, pitaju te: „Što se stidiš kao neka devojčica?“
A ako se pak s nekim mnogo grliš, nazovu te mazom. “Kao da si devojčica”, podrugljivo kažu.
Čemu te to uče?
Ti znaš
Ti znaš
Da se ujutro dugo budim
Da su mi ruke hladne i kad mi nije zima
I da kafu pijem prebrzo, a da pre nje jedem
Novembar
Kako to odjednom novembar?
Kada osvane ovako kišovit i hladan dan, uvučem se pod ćebe i s kajanjem razmišljam o svemu što sam propustila.
Shvatim tada da se nisam dovoljno znojila na popodnevnom suncu, ni plivala na Adi da se od njega rashladim. Koža mi nije dovoljno tamna, ni kosa dovoljno prošarana suncem.
Prati svoje znakove
Na trotoaru, neko je roze kredom u boji napisao: “Jovane, prati znakove”. Pored natpisa bila je nacrtana strelica koja je pokazivala unapred.
A da probaš da voliš sebe?
„A da obučeš steznik ispod te suknje, da ti malo stisne guzu“? rekoše mi dok sam u tuđoj suknji pokušavala pristojno da se obučem za svečanu priliku. Obukla sam steznik. Žuljao me je i sve me je svrbelo.
„ A što ne nosiš tange? Te obične gaće ti se sve useku, lepše bi ti stajale tange“, rekoše mi dok mi ni kukovi još nisu narasli kako treba. Kupila sam tange. Bile su neudobne, osećala sam se u njima kao da to nisam ja.
„Te pantalone super stoje na ravan stomak“, rekoše mi dok sam sa svojih tada 80 kila isprobavala pantalone u koje sam se zaljubila. Nisam ih kupila.
Scribbled Paper 