Novembar

Kako to odjednom novembar?

Kada osvane ovako kišovit i hladan dan, uvučem se pod ćebe i s kajanjem razmišljam o svemu što sam propustila.

Shvatim tada da se nisam dovoljno znojila na popodnevnom suncu, ni plivala na Adi da se od njega rashladim. Koža mi nije dovoljno tamna, ni kosa dovoljno prošarana suncem.

Nisam pojela dovoljno bresaka ni lubenica. Naročito lubenica. Niti je bilo dovoljno hladnog piva u svežim večerima pored Dunava.

Previše retko sam nosila tanke letnje suknje i haljine. Sandale gotovo nikad.

Nisam šljapnula ni u jednu toplu baru nakon letnjeg pljuska. Ni pokisla do gole kože.

Ni jednu zoru nisam dočekala. Ni na festivalu, ni bilo gde drugde.

Nisam dovoljno vozila bicikl. I ni jednom ga nisam vozila u pola noći, praznim ulicama.

Kad ovako naglo dođu jesenje kiše, deluje mi kao da će jesen i zima trajati večno, i kao da više nikad neću videti leto. I premda je bilo tu koliko juče, već mi nedostaje. Ali da bih preživela do sledećeg, znam šta treba da uradim.

Prošetaću po tmurnom danu, grejati svoje ruke u njegovim, i isprljaćemo ih na pečeno kestenje.

Kupiću sebi bundeve i kruške, jer mi ni njih nikad nije dovoljno.

Obući ću ljubičasti kaput i obuti martinke. Može se i po jesenjim barama šljapkati.

Staviću šarenu maramu, da mi bude toplo i veselo kao i leti.

Zora se može dočekati i uz kuvano vino i duge razgovore u sopstvenom domu.

Zaroniću u ćebe umesto u Adu, znojiti se od crnog čaja, i grejati se dugim, vrućim tuširanjem.

Leti sam najsrećnija. Leti sam svoj na svome. Ali život nije samo leto. Pa daj da smislim kako da budem srećna i ostalih meseci.

Srećan nam novembar!