Šta da radim?

Kao dete, ne mogu reći da sam jedva čekala da odrastem (kao da sam znala šta me čeka). Ali kad sam u tinejdžerskim godinama počela da se protivim roditeljima, nastavnicima i ostatku sveta, u meni se javila želja da se osamostalim. Jedva sam čekala ne toliko da budem odrasla osoba, koliko da budem „svoj čovek“. Žudela sam za tim da budem nezavisna na sve načine koje sam mogla zamisliti, i pre svega – da mi konačno niko ne govori šta da radim.

Nakon studija i prvog bezveznog posla, to se najzad desilo. Odselila sam se od porodice i započela neki drugi život, u drugom gradu, s drugim poslovima i s drugom osobom.

Blizu tridesetih, počela sam konačno da živim sama. Skroz sama. Od tada, niko me ni na šta ne tera. Niko mi ne govori šta treba da radim niti šta želi da ja radim. Sve je na meni, i ja sam jedina koja može i treba da upravlja svojim životom, odlukama i aktivnostima.

I od tada, očajnički tražim nekoga koga ću moći u panici i kroz plač da uhvatim za ramena, prodrmam ga, i vrisnem:

„Reci mi šta da radim!“

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s