Kao dete, ne mogu reći da sam jedva čekala da odrastem (kao da sam znala šta me čeka). Ali kad sam u tinejdžerskim godinama počela da se protivim roditeljima, nastavnicima i ostatku sveta, u meni se javila želja da se osamostalim. Jedva sam čekala ne toliko da budem odrasla osoba, koliko da budem „svoj čovek“. Žudela sam za tim da budem nezavisna na sve načine koje sam mogla zamisliti, i pre svega – da mi konačno niko ne govori šta da radim.
Tag: Mentalno zdravlje
Budi kao devojčica
Dečače moj, mora da si zbunjen.
Kada si tužan, kažu ti: „Prestani da plačeš kao neka devojčica!“
Kada se na nešto požališ, kažu ti da ne kukaš kao devojčica.
Kad od nekog sklanjaš pogled ili se sklanjaš ceo, pitaju te: „Što se stidiš kao neka devojčica?“
A ako se pak s nekim mnogo grliš, nazovu te mazom. “Kao da si devojčica”, podrugljivo kažu.
Čemu te to uče?
Šta ne govoriti osobi u depresiji
Mnogo puta sam čula, a sigurno nekad i sama uputila, poruke “ohrabrenja” koje uopšte ne pomažu onome kome su upućene. Ovo je tema o kojoj već neko vreme razmišljam i želim da pišem o njoj. A kako je danas Svetski dan mentalnog zdravlja, deluje kao idealna prilika da konačno izbacim iz glave to što mi je na umu.
Elem, razmišljala sam o svim onim stvarima koje govorimo osobi kojoj je teško. Razloga za teskobu i tugu, kao što znate, može biti jako mnogo. Nekad su izazvani spoljnim faktorima i našom reakcijom na njih, a nekad su prosto rezultat bioloških procesa, kao u slučaju depresije. U ovom tekstu, volela bih da se osvrnem na ovo drugo – jer je mnogo češće da baš u ovim situacijama upućujemo poruke ohrabrenja koje su sasvim kontraproduktivne. Podeliću s vama najpre svoje iskustvo. A onda ću vam predočiti rečenice za koje mislim da ljudima mogu samo odmoći bez obzira na dobre namere, kao i alternative koje će zapravo biti korisne.
Samo polako: u redu je ako niste kreativni u izolaciji
Članak sam u originalu objavila na DIYPhotography, a ovde je preveden na srpski za potrebe onih koji ne govore engleski. 🙂
Svi smo trenutno u istoj situaciji. Međutim, ne nosimo se svi na isti način sa njom, a i na svakog je uticala drugačije: neko radi kao i obično, neko se prebacio na rad od kuće, a neko neće raditi uopšte dok se pandemija koronavirusa ne završi. Kojoj god grupi pripadali, verujem da ste čuli milion predloga kako ostati kreativan u izolaciji.
Problem s ovim predlozima je što ponekad zvuče kao naređenje. Kao da morate da radite nešto „smisleno“ sve vreme. Čak i u trenutnoj situaciji, osećam kao da nas teraju da učimo, radimo, da budemo produktivni i kreativni. A mnogima od nas nije do toga, bar ne sve vreme.
Ovim člankom želela bih da se osvrnem na te teme. Kao što mi je običaj s ovakvm vrstom tekstova, želela bih da vam pružim podršku i dam pokoji savet. A vama kojima jeste do kreativnosti, htela bih da dam par ideja koje će vam pomoći da stvarate, ali da ne osećate pritisak da to morate.
Continue reading “Samo polako: u redu je ako niste kreativni u izolaciji”
Uznemirujuća fotografija
Telefonski poziv, i plačni glas koji kaže: “Izgubili smo M.”
Već narednog jutra, pojavljuju se vesti o “samoubistvu”, “mladiću koji je skočio sa zgrade” i “tragediji u S. ulici”. Sve su iste. Sve su šture. U svima piše da je mlađi muškarac skočio sa zgrade i ostao na mestu mrtav. I da je uviđaj u toku. Neke čak imaju i ekskluzivnu izjavu gospođe koja je u šoku.
Ali, jedan portal ima čistu ekskluzivu. Na njihovom sajtu se nalazi i “UZNEMIRUJUĆA FOTOGRAFIJA”, što je naravno istaknuto velikim slovima. U nastavku je vest da je muškarac skočio sa zgrade. Ispod naslova, iste, šture informacije. Mlađi muškarac, skok sa zgrade, uviđaj u toku. I ta fotografija, snimljena iz jednog stana iste ili susedne zgrade. I zasigurno prodata potralu kao ekskluziva.
Čuvar trenutaka
„Ne mogu da skontam šta je tačno umetnost kod fotografije: dobar fotoaparat, dobar fotograf, ili samo trenutak koji zabeležiš i sačuvaš.”
-„Mislim da je najbolje kada se poklope sve te stvari.”
„Kuda ćemo?”
-„Idemo da gledamo izlazak!”
Sunce se pojavljuje… Zora prelazi u jutro… Postaje sve toplije…
Umorni smo, ali lepo je. I ostali bismo tu, kad bi danima moglo da traje to jutro, taj izlazak, na tom pesku i pored te reke. I ples koji smo otplesali praćeni mojim smehom i muzikom koju smo čuli u glavama.
Scribbled Paper 