Šta ne govoriti osobi u depresiji

Mnogo puta sam čula, a sigurno nekad i sama uputila, poruke “ohrabrenja” koje uopšte ne pomažu onome kome su upućene. Ovo je tema o kojoj već neko vreme razmišljam i želim da pišem o njoj. A kako je danas Svetski dan mentalnog zdravlja, deluje kao idealna prilika da konačno izbacim iz glave to što mi je na umu.

Elem, razmišljala sam o svim onim stvarima koje govorimo osobi kojoj je teško. Razloga za teskobu i tugu, kao što znate, može biti jako mnogo. Nekad su izazvani spoljnim faktorima i našom reakcijom na njih, a nekad su prosto rezultat bioloških procesa, kao u slučaju depresije. U ovom tekstu, volela bih da se osvrnem na ovo drugo – jer je mnogo češće da baš u ovim situacijama upućujemo poruke ohrabrenja koje su sasvim kontraproduktivne. Podeliću s vama najpre svoje iskustvo. A onda ću vam predočiti rečenice za koje mislim da ljudima mogu samo odmoći bez obzira na dobre namere, kao i alternative koje će zapravo biti korisne.

Moje iskustvo

Da se odmah razumemo, ja ne znam mnogo o depresiji iz ugla medicine, osim onoga što sam pročitala i što mi je objasnio psihijatar. Takođe, depresija ima mnogo lica i nijansi, pa ne mogu da govorim iz sveobuhvane perspektive. Ali mogu da vam pišem iz svog ugla. Na kraju krajeva, to na ovom blogu uvek i radim.

Mlada sam, u solidnoj formi, zdrava. U stabilnoj sam vezi sa najboljim momkom kog sam ikad imala. Imam super porodicu, i sjajne prijatelje. Generalno je krug ljudi koje imam oko sebe pun pogodak. Imam posao o kakvom sam maštala, dobru platu, i strava kolege koji rade sa mnom i čuvaju me kao sestru. Imam razne kreativne hobije, sve me živo zanima. Živim u stanu koji mi se jako dopada, i dosta sam ga prilagodila sebi.

I imam depresiju.

“Kako?” svako bi se zapitao. “Sve ti je potaman, govno jedno nezahvalno, a ti si depresivna! Nisi ti depresivna, ti si besna i razmažena! Trgni se!” verujem da bi mi mnogo ljudi reklo, jer sam i sama sebi to govorila i činila da se osećam još gore.

Moje dominantno osećanje nije bila tuga, kako mnogi zamišljaju. Ja zapravo nisam osećala ništa. Nisam mogla ni da se rastužim, ni da se radujem. Inspiracija na nuli, želja za bilo kakvim stvaranjem takođe. Teško zaspim, a još teže ujutro ustanem. Satima ležim u krevetu, onda posao odradim “na mišiće” i preko volje, pa ostatak vremena blejim po društvenim mrežama i jedva čekam da legnem pa da opet ne spavam.

Pranje zuba ujutro je bio poduhvat na kom sebi čestitam. Nisam jela uopšte, ili sam jela previše, kako kad. Tu i tamo sam se viđala s ljudima jer “neću da stalno budem ispala.” I bude meni lepo, ali nekako kao da nisam bila sto posto tu. Učestvujem u životu, a sve vreme se osećam kao da ga posmatram sa strane.

Depresija ne izgleda baš ovako…
macani
Ume da bude i ovako.

Samoj sebi sam bila najgori neprijatelj u ovom periodu. Stalno sam sebe grdila što se osećam kako se osećam. Svaki dan sam sebi nabrajala šta sve imam i kako bi trebalo da budem zahvalna – pa sam se onda osećala još gore jer ne mogu da osetim zahvalnost. Onda sam probala da se setim svih onih kojima je objektivno teže nego meni, pa me je tek onda grizla savest, jer eto ja imam sve a i dalje sam nesrećna. U najgorim danima, intenzivno sam razmišljala i o samoubistvu (izvini mama, jebiga, kad sam već iskrena…).

Naravno, bilo je i svetlih trenutaka i dobrih dana – ali većinu vremena sam provodila kako je opisano iznad.

Od 2016. naovamo, imala sam više ovakvih perioda. Svaki put su bili pomalo duži i pomalo teži, ali to je tako diskretno da i ne primetiš. Kao ona poslovična kuvana žaba. Dok se jednog dana ove godine nisam skoro sasvim skuvala i rešila da se javim psihijatru. Sad sam dobro, hvala na pitanju. Pijem antidepresive, idem na psihoterapiju, i sama sa sobom svakog dana razgovaram i pokušavam da raščivijam sve što me je dovelo do ovde. I psihoterapeut i psihijatar mi mnogo pomažu, ali i ljudi oko mene.

Nisam baš svima koje znam rekla za dijagnozu (do sad, haha). Ali oni kojima jesam reagovali su onako kako se samo poželeti može: nisu se promenili u odnosu prema meni. Niko “ne hoda po jajima” kad priča sa mnom, i dalje me vole zbog mene takve kakva jesam, ili me zajebavaju kad zaslužim. Mnogi su podelili sa mnom svoje iskustvo, što mi je neizmerno značilo. I pre svega – ostali su uz mene.

Međutim, pročitala sam i čula razne komentare na račun ljudi koji su u depresiji ili prosto u teškoj životnoj fazi. I to me najzad dovodi do poente ovog teksta: šta ne govoriti nekome kome je teško.

Dakle, nemojte ovako

Teško je gledati nekog ko vam je drag kako prolazi kroz krizu, težak period, ili je u depresiji. Imate najbolju nameru, ali neki komentari su kontraproduktivni bez obzira na nju. Ovo su neki od najčešćih koje sam viđala, i uvek bih razmislila kako bi uticali na mene da mi ih neko uputi. Na kraju krajeva, samoj sebi sam ih upućivala i mogu vam reći iz prve ruke da su baš sranje.

“Ali pogledaj šta sve imaš!” – oseti se dobra namera u ovome, zaista. Ali verujte, znam šta sve imam. I zbog toga se još više osećam kao govno, i kao da ne umem sve to da cenim. Teška faza, depresija ili kriza nisu produkt nečega što imam ili nemam, nego su mi hormoni pobrljavili i mo’š ga jebat’.

“Ima toliko ljudi kojima je teže. pogledaj na primer…” – kao što znam šta sve imam, isto tako znam da mnogi to nemaju. Pa se onda osetim kao nezahvalna ništarija i želim samu sebe da prebijem jer sam takva. I u ovom komentaru se oseti dobra namera i briga, ali je kontraproduktivan.

“Ma ti si razmažena!” – ovo je nekulturnija i neosetljivija verzija dva komentara iznad. Nema čak ni dobre namere u ovome. U mom slučaju, i ovo je nešto što sam samoj sebi često govorila, osvrćući se na sve što imam i što drugi nemaju. I odvratno je! Čini da se osećam daleko gore nego što već jesam, i da mrzim sebe.

“To ti je sve u glavi.” – naravno da je u glavi, nije u dupetu, da ‘prostiš. Ova rečenica je krajnje banalna, nepotrebna, nema nikakvu poentu i ni na koji način ne pomaže.

“Trebalo bi da vežbaš/zdravo se hraniš.” – vežbam i zdravo se hranim već godinama. Šta ćemo sad?

“Jesi probala afirmacije/motivacione poruke/jogu/meditaciju/homeopatiju/vračaru…?” – velike su šanse da je neko ko je depresivan probao sve ove alternative i još koješta. Nekom je možda i pomoglo, ali ja takvu osobu lično ne poznajem. Ako želite da nešto preporučite, bolje dajte preporuku za dobrog psihijatra i psihoterapeuta.

“Vidim ti neko slovo F…”

“Trgni se!” – bih ja, prijatelju, veruj mi. Govorim to sebi svakih pet minuta. Al’ najdalje što dobaci moje trzanje je da ne legnem baš jako štrokava, nego da ipak operem zube i tušnem se na brzaka. Jebiga.

“U moje vreme nije bilo depresije, ova današnja omladina…” – sreća moja pa mi ovo nikad nije bilo upućeno, ali koliko sam samo puta to čula ili pročitala kao komentar na tuđu depresiju! Stigma oko mentalnih bolesti je ogromna i sad, a u “vaše vreme” je bila pogotovo. Naravno da je i u “vaše vreme” postojala depresija, samo je ljudi nisu priznavali ni sebi, a kamoli drugima.

Možda bolje ovako

Kao što rekoh, najčešće se razni komentari upute iz dobre namere. I kad već imate dobru nameru i volite nekoga, možda da batalite ove floskule iznad i probate ovako nešto:

“Tu sam za tebe.” – neverovatno je koliko ove jednostavne reči znače i koliko znači da samo budete tu. Ne morate ništa posebno da radite i pričate, samo budite to što jeste, budite prisutni. Naravno, izgovorite ovo samo ako to zaista mislite i ako imate nameru da budete tu za nekoga.

“To je sve normalno, može se desiti svakome. Hoćeš da potražimo pomoć?” – ako vam se neko požali da mu je teško ili sumnja da ima depresiju, po mom mišljenju ovo je jedna od najboljih rečenica koje možete izgovoriti. Ne pravi se drama od njegovog stanja, ali se ono ipak uvažava, i poziva se na akciju da se problem reši. Ovako je reagovala većina ljudi iz mog okruženja i ljubim ih u pametne glave sve do jednog.

“Ako želiš, imam da ti preporučim psihijatra/psihoterapeuta.” – mislim da sa ovim treba oprezno, jer u našem okruženju i dalje mnogo ljudi misli da kod psihijatra ideš samo ako si lud. Ali, ako neko izrazi želju da potraži stručnu pomoć, dajte mu predlog ako ga imate. Preporuka od nekog u koga imamo poverenja uvek mnogo znači.

Podelite svoje iskustvoveć sam pisala o tome koliko sam zahvalna ljudima koji su otvoreno pričali o poremećajima raspoloženja, bez drame, tenzije ili samosažaljenja, najčešće čak kroz humor. Na kraju krajeva, to i ja sad pokušavam da uradim (mada je humor upitan, al aj’ sad).

Priznajem da sam i sama imala predrasude i strah od psihoterapije i psihijatra, i dugo mi je trebalo da se nateram da odem. Ali da vam kažem šta sam naučila – kod njih ne ideš ako si lud. Zahvaljujući tuđim iskustvima, pa onda i svom, shvatila sam koliko zapravo treba da budeš normalan da bi osvestio problem i potražio stručnu pomoć da ga rešiš!

Pitajte – ako sami nemate iskustvo sa nekim poremećajem raspoloženja, skroz je u redu da pitate o tome nekog bliskog ko vam je rekao da ga ima. Meni je bilo jako drago kada me je drug ispitivao kako depresija izgleda, kako sam se osećala, postavljao mi milion potpitanja. Nije se pravio da zna kako se osećam. Znamo oboje da je tuga jedno, a da sam ja doživela nešto drugo. Priznao je da ne razume, da nikad nije osetio tako nešto, i zaista se interesovao za moje iskustvo i za to kako sam sad. To njegovo istinsko interesovanje me je duboko dirnulo i značilo mi je.

Ovo je opet moje mišljenje i iskustvo, ali u svakom slučaju mislim da ne može škoditi da se tako istinski zainteresujete za nečije stanje ukoliko vam se požali da je na bilo koji način loše.

I za kraj…

Raspisala sam se, ali posmatrajmo to s vedrije strane – to znači da imam volje i inspiracije da pišem. 🙂

Upamtite da su usponi i padovi deo života, i da ne moramo i ne možemo uvek da budemo srećni i veseli. Da je normalno osetiti sve emocije; biti tužan, bezvoljan, nadrndan… Isto tako, može se desiti da iskusimo blažu ili težu depresivnu epizodu, ili da razvijemo depresivni ili neki drugi poremećaj. Ali da ništa od toga ne znači da smo ludi, nezahvalni, razmaženi ili manje vredni.

Stoga pričajte, pitajte, podelite svoje emocije i iskustva. Ostanite prisutni u životu nekog ko vam je blizak, i budite fini i saosećajni. Ako vam treba preporuka za psihijatra ili psihoterapeuta, pišite mi. I ostajte mi zdravi i normalni! 🙂

Korisni linkovi

2 thoughts on “Šta ne govoriti osobi u depresiji

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s