„Ne mogu da skontam šta je tačno umetnost kod fotografije: dobar fotoaparat, dobar fotograf, ili samo trenutak koji zabeležiš i sačuvaš.”
-„Mislim da je najbolje kada se poklope sve te stvari.”
„Kuda ćemo?”
-„Idemo da gledamo izlazak!”
Sunce se pojavljuje… Zora prelazi u jutro… Postaje sve toplije…
Umorni smo, ali lepo je. I ostali bismo tu, kad bi danima moglo da traje to jutro, taj izlazak, na tom pesku i pored te reke. I ples koji smo otplesali praćeni mojim smehom i muzikom koju smo čuli u glavama.
Međutim, to jutro se ipak pretvorilo u dan, koji se pretvorio u noć.
Ples se pretvorio u beg.
Osmeh u suze.
Leptirići u stomaku u knedlu u grlu.
Leto se pretvorilo u jesen, meseci u godine.
On se pretvorio u nekog drugog, i ja u neku drugu.
Stotinu novih zora i jutara, poljubaca, zagrljaja i osmeha nakon toga.
A opet, bez obzira na sve to – trenuci su ostali.
Trenuci nezabeleženi fotoaparatom, mobilnim telefonom, slikarskom četkicom, olovkom ili bilo čime.
Trenuci urezani duboko u sećanje, u pore, u vreme.
Sačuvala sam trenutke. Možda je to, ipak, najveća umetnost od svih.
Scribbled Paper 