Beleške iz raznih života – mog i tuđeg; stvarnog i izmišljenog
Smiri se. Hajde. Prošlo je dva dana.
Obriši te suze. Izduvaj nos.
Umij se hladnom vodom.
Stavi hladne kašike na podočnjake. Možeš ipak i malo korektora.
Istuširaj se.
Očešljaj se. Upleti urednu kiku.
Uljudi se malo.
Continue reading “Niko ne mora da zna”Rani avgust. Prvi put oči u oči, u njegovom gradu. Vazduh stoji, toplo je i zagušljivo kako ume biti samo na autobuskim stanicama. Na taj zagrljaj smo čekali celu večnost i pustili smo ga da traje isto toliko.
Prvi poljubac na drumu, dok se udaljavamo od smrdljive stanice i teškog gradskog vazduha. U starom autobusu koji čini da svaka rupa na putu deluje dublje i veće nego što jeste. Nisko letnje sunce nam greje kožu dok ga gledam u oči i govorim: „Čoveče, pa mi nećemo imati mesto na kom smo se prvi put poljubili!“ Smejemo se i ponovo ljubimo.
Tiho jutro nakon bučne festivalske noći. Sunce blješti kroz prozor sobe, odbija se o bele zidove, a beli čaršafi mirišu na čisto. Njegova bela koža, i moja nešto tamnija, prepleteni prsti, topao dah. Tiho peva Leonard Cohen sa telefona na natkasni. „You ditch it all to stay alive. A thousand kisses deep…“
Continue reading “Fragmenti sećanja II”Na trotoaru, neko je roze kredom u boji napisao: “Jovane, prati znakove”. Pored natpisa bila je nacrtana strelica koja je pokazivala unapred.
„A da obučeš steznik ispod te suknje, da ti malo stisne guzu“? rekoše mi dok sam u tuđoj suknji pokušavala pristojno da se obučem za svečanu priliku. Obukla sam steznik. Žuljao me je i sve me je svrbelo.
„ A što ne nosiš tange? Te obične gaće ti se sve useku, lepše bi ti stajale tange“, rekoše mi dok mi ni kukovi još nisu narasli kako treba. Kupila sam tange. Bile su neudobne, osećala sam se u njima kao da to nisam ja.
„Te pantalone super stoje na ravan stomak“, rekoše mi dok sam sa svojih tada 80 kila isprobavala pantalone u koje sam se zaljubila. Nisam ih kupila.
Volim sveske. Trenutno ih u stanu imam devet koje koristim, i još bar toliko praznih koje čekaju svoj red.
Imam svesku za crtice i podsetnike šta danas treba obraditi na poslu.
Sveščicu za planiranje vremena kada panično mislim da neću sve stići – a to je skoro uvek. U njoj su i spiskovi za pakovanje i kupovinu koji su maltene uvek isti, ali se bez njih ipak osećam kao da ću nešto zaboraviti.
Sedim na balkonu oskudnog stančića blizu obale. Unutra me danas sve nekako guši, a i iznutra, samo na otvorenom osećam da mogu da dišem. A i napolju miriše na more i oprane čaršave, pa prosto vuče da izađeš.
Na kolenima mi je sveska, u ruci olovka, a u glavi prava pometnja. Četiri godine sam maštala da dođem ovde i pišem knjigu. Baš u ovako nekom stanu, baš na ovom ostrvu. I baš ovako, olovkom na papir, pre nego što prekucam reči. Verovala sam kako je baš to ono što mi treba, što fali mom životu. I evo, pre nekoliko dana sam došla, smestila se, raskomotila – i sve mogu da radim osim da pišem. Ne mogu da usmerim misli u pravcu koji se meni dopada. Kud god ja probala da pobegnem od sebe, iste misli me uvek stignu i pronađu. I uvek se kreću kuda njima odgovara.
Otići iz Srbije ili ostati?
Ovo je pitanje na koje bih ranije ’ladno ispalila odgovor „ostati“, nebitno iz kojih sve razloga. Međutim, što sam starija, tako mi se mišljenje polako menja. Razgovarala sam s ljudima koji su otišli: zauvek, privremeno, ili su probali, nije im se dopalo, pa su se vratili. Dotakli smo se mnogih tema o tom odlasku, a najviše sličnosti i razlika između „nas“ i „njih,“ i prednosti i mana odlaska iz „tople“ Srbije na „hladni“ Zapad. I baš kad smo kod te poslovične balkanske topline naspram zapadnjačke hladnoće, to je najčešće spominjana razlika. Ona najviše muči Srbe na Zapadu, a zbog nje su se neki čak i vraćali u Srbiju. Srpska toplina, bliskost i srdačnost su ono što su mi svi, bez izuzetka, naveli kao stvar koja im nedostaje „preko“. I jogurt, ali to sad nije tema.
U kasnim dvadesetima i ranim tridesetima izgleda se očekuje da uveliko znaš „kud’ udaraš“. Primetila sam da me ljudi sve češće pitaju koji je moj cilj u životu, i to nekako ležerno, kao da pitaju koliko je sati. A mene to pitanje čini pomalo nervoznom. Postane mi neugodno kad treba da dam odgovor, i sve što želim je ili da naglo promenim temu, ili da pobegnem. Unervozim se jer ne znam šta da kažem i jer, zapravo, nemam ono što se obično smatra „ciljem u životu“.
Spustila sam ranac i sela na retku travu, na samom “špicu” Štranda, pod drvetom. Nikog nema, sunce je nisko, Mild Orange dopire kroz slušalice… Milina. Tek što sam izvukla svesku i olovku, osetila sam nečije prisustvo iza sebe. Polako sam se okrenula i izvadila jednu slušalicu iz uveta.
Juče sam prvi put osetila miris svežeg lovora.
Hodala sam uličicama i stepenicama Herceg Novog, puštajući sebe da zalutam i uživajući u osećaju istraživanja i doživljavanja grada koji mi je potpuno nov. Nisam stavila slušalice i pustila muziku, da se ne izgubim u njoj i nešto ne propustim. Usredsredila sam se na čulo vida i pustila ga da me vodi, da mi pokaže gde ima nešto lepo za fotografisati. A toga je bilo gde god se okrenem.
Provela sam nekoliko sati u lutanju i fotografisanju. Već sam se pomalo umorila, i odlučila da polako krenem natrag ka svom smeštaju. Dok sam se penjala uz poslednje uzane stepenice, misli su me već negde odvukle. Odjednom, u stvaran svet me je vratio nestvaran miris.
Scribbled Paper 