Provaliti život

Sedim na balkonu oskudnog stančića blizu obale. Unutra me danas sve nekako guši, a i iznutra, samo na otvorenom osećam da mogu da dišem. A i napolju miriše na more i oprane čaršave, pa prosto vuče da izađeš.

Na kolenima mi je sveska, u ruci olovka, a u glavi prava pometnja. Četiri godine sam maštala da dođem ovde i pišem knjigu. Baš u ovako nekom stanu, baš na ovom ostrvu. I baš ovako, olovkom na papir, pre nego što prekucam reči. Verovala sam kako je baš to ono što mi treba, što fali mom životu. I evo, pre nekoliko dana sam došla, smestila se, raskomotila – i sve mogu da radim osim da pišem. Ne mogu da usmerim misli u pravcu koji se meni dopada. Kud god ja probala da pobegnem od sebe, iste misli me uvek stignu i pronađu. I uvek se kreću kuda njima odgovara.

Iste misli već godinama. Od jutros se, po ko zna koji put, prisećam kako sam videla odrasle pre nego što sam se i sama pridružila klubu. Kako mi je uvek delovalo da „veliki“ znaju šta rade i kako treba da se živi život. Meni čak i sad mnogi ljudi mojih godina, pa i mlađi, deluju kao da znaju šta rade. Skoro svi osim mene mi tako deluju, zapravo. Pa sam htela i ja tako, kao svi ostali odrasli.

Probala sam sve i svašta, razmišljala o koječemu, borila se, odustajala, gubila se i pronalazila. Sve u pokušajima da „uradim pravu stvar“. Na kraju krajeva, jedan u nizu tih pokušaja me je i doveo ovde. I evo me, na potpuno novom mestu, a opet ista stara ja. Sa istim zbrkanim mislima i sa istim pitanjem – hoću li i ja jednom „provaliti život“ kao i svi ostali.

Ne vredi. Ne mogu da pišem. Izaći ću napolje.

Brzinski se oblačim, uzimam torbu i strčim niz stepenice, pravo na trg ispred zgrade. Previše je ljudi za moj ukus, odlučujem da skoknem do ostrva prekoputa. Mnogo je ljudi i u brodiću, ali uspevam da se isključim. Posmatram ih ispod oka i na pamet mi padne rečenica Amande Palmer: „Everyone is winging it.“ Pa da, zapravo se možda svi celog života sapliću, gube, udaraju u zidove i nemaju pojma šta se zapravo dešava. Baš svi. Možda se svi samo dobro prave da znaju šta rade.

S tom mišlju izlazim iz čamca i lagano krećem u suprotnom pravcu od grupe turista. Oni idu prema mauzoleju, a meni nije do ljudi, ni živih ni mrtvih. Šetam i ćutim, primećujem koliko je ostrvo lepo i puštam da mi pažnju nešto konačno odvuče sa sopstvenih misli koje se već godinama vrte u krug. Odjednom, sva pažnja mi se usmeri na gomilu zelenih plastičnih stolica i stolova. Čekaj, je li ovo kafić? Ono tamo liči na improvizovani šank… Ladno kafić. E pa, vreme je za grozni grčki nes.

Prilazim sklepanom šanku i pozdravljam ženu kratke plave kose, rekla bih malo stariju od moje mame. Na savršenom britanskom engleskom, i uz osmeh, pita me šta bih da popijem.

„Jednu hladnu nes kafu, molim vas“, odgovaram, a već sam zaintrigirana odakle ona tu.

„S mnogo mleka? Znam da vi iz Srbije volite kad nes kafa ima mnogo mleka“.

Pitala sam je, radoznalo i oduševljeno, kako je znala odakle sam. Odgovorila je da po naglasku s kojim neko govori engleski može da oceni, jer je dugo na ostrvu. Od osamdesetih.

„Zaljubila sam se i preselila se ovde zbog njega. Nije baš bilo lako na početku. Mnogo su mi nedostajale knjige, znaš, tad nije bilo tako lako naći knjige na engleskom ovde. Pa sam sakupljala sve koje ostanu iza turista. I dalje to radim, zapravo. Evo, ovu sam baš danas spasla, neki Nemci su je pročitali i bacili, sreća pa je bila skroz na vrhu kante“.

„Ne mogu da zamislim da neko baci knjigu“.

„Znam, ni ja“, reče nasmejana i pruži mi kafu. Srknula sam je odmah, zaista je baš kako volim, kao što mi mama pravi. Prva dobra nes kafa koju sam popila u Grčkoj.

Ostala sam za tim smešnim šankom, ostatak kafića je ionako bio prazan. Ostala sam da bih ćaskala sa starijom Britankom u sred grčkog ostrva, u danu u kom nisam bila za ljude. Ona je i o teškoćama i o lepotama svog života govorila s jednakim elanom i radošću u glasu i s nekako detinjim sjajem u očima. A opet, istovremeno je delovala smireno, stabilno i mudro.

Pričala je tako da sam se samo na trenutak ponovo okrenula sopstvenim mislima koje su me danas isterale iz stana i oterale od knjige. Ali u ovom trenutku, misli su mi došapnule da su neki ljudi možda, ipak, provalili život. I da možda i za mene ima nade.

foto nebojsa
Foto (i inspiracija za priču): Nebojša Đokić

3 thoughts on “Provaliti život

  1. Oooo da, taman kada pomisliš da si našao “krivca” sve se kao bumerang ponovo vrati na tebe. I onda žurka again :). Ali nije bez razloga, sa sobom moras da “izrazgovaras” i vremenom, nekada sporije, nekada brže, nekada teže, nekada laganica dođeš tamo gde treba. Do sebe. Čistog i oslobođenog. A nada? Uvek! Odličan tekst 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s