Sve što treba da znaš o meni je
Da su mi stavovi čvrsti koliko i grudi
Srce meko koliko i koža
Misli zamršene koliko i kosa
I duša tužna koliko i oči
Sve što treba da znaš
Tag: ljudi
Fragmenti sećanja II
Rani avgust. Prvi put oči u oči, u njegovom gradu. Vazduh stoji, toplo je i zagušljivo kako ume biti samo na autobuskim stanicama. Na taj zagrljaj smo čekali celu večnost i pustili smo ga da traje isto toliko.
Prvi poljubac na drumu, dok se udaljavamo od smrdljive stanice i teškog gradskog vazduha. U starom autobusu koji čini da svaka rupa na putu deluje dublje i veće nego što jeste. Nisko letnje sunce nam greje kožu dok ga gledam u oči i govorim: „Čoveče, pa mi nećemo imati mesto na kom smo se prvi put poljubili!“ Smejemo se i ponovo ljubimo.
Tiho jutro nakon bučne festivalske noći. Sunce blješti kroz prozor sobe, odbija se o bele zidove, a beli čaršafi mirišu na čisto. Njegova bela koža, i moja nešto tamnija, prepleteni prsti, topao dah. Tiho peva Leonard Cohen sa telefona na natkasni. „You ditch it all to stay alive. A thousand kisses deep…“
Continue reading “Fragmenti sećanja II”A da probaš da voliš sebe?
„A da obučeš steznik ispod te suknje, da ti malo stisne guzu“? rekoše mi dok sam u tuđoj suknji pokušavala pristojno da se obučem za svečanu priliku. Obukla sam steznik. Žuljao me je i sve me je svrbelo.
„ A što ne nosiš tange? Te obične gaće ti se sve useku, lepše bi ti stajale tange“, rekoše mi dok mi ni kukovi još nisu narasli kako treba. Kupila sam tange. Bile su neudobne, osećala sam se u njima kao da to nisam ja.
„Te pantalone super stoje na ravan stomak“, rekoše mi dok sam sa svojih tada 80 kila isprobavala pantalone u koje sam se zaljubila. Nisam ih kupila.
Samo polako: u redu je ako niste kreativni u izolaciji
Članak sam u originalu objavila na DIYPhotography, a ovde je preveden na srpski za potrebe onih koji ne govore engleski. 🙂
Svi smo trenutno u istoj situaciji. Međutim, ne nosimo se svi na isti način sa njom, a i na svakog je uticala drugačije: neko radi kao i obično, neko se prebacio na rad od kuće, a neko neće raditi uopšte dok se pandemija koronavirusa ne završi. Kojoj god grupi pripadali, verujem da ste čuli milion predloga kako ostati kreativan u izolaciji.
Problem s ovim predlozima je što ponekad zvuče kao naređenje. Kao da morate da radite nešto „smisleno“ sve vreme. Čak i u trenutnoj situaciji, osećam kao da nas teraju da učimo, radimo, da budemo produktivni i kreativni. A mnogima od nas nije do toga, bar ne sve vreme.
Ovim člankom želela bih da se osvrnem na te teme. Kao što mi je običaj s ovakvm vrstom tekstova, želela bih da vam pružim podršku i dam pokoji savet. A vama kojima jeste do kreativnosti, htela bih da dam par ideja koje će vam pomoći da stvarate, ali da ne osećate pritisak da to morate.
Continue reading “Samo polako: u redu je ako niste kreativni u izolaciji”
Provaliti život
Sedim na balkonu oskudnog stančića blizu obale. Unutra me danas sve nekako guši, a i iznutra, samo na otvorenom osećam da mogu da dišem. A i napolju miriše na more i oprane čaršave, pa prosto vuče da izađeš.
Na kolenima mi je sveska, u ruci olovka, a u glavi prava pometnja. Četiri godine sam maštala da dođem ovde i pišem knjigu. Baš u ovako nekom stanu, baš na ovom ostrvu. I baš ovako, olovkom na papir, pre nego što prekucam reči. Verovala sam kako je baš to ono što mi treba, što fali mom životu. I evo, pre nekoliko dana sam došla, smestila se, raskomotila – i sve mogu da radim osim da pišem. Ne mogu da usmerim misli u pravcu koji se meni dopada. Kud god ja probala da pobegnem od sebe, iste misli me uvek stignu i pronađu. I uvek se kreću kuda njima odgovara.
Karamela sa lešnikom
Razmišljam već nekoliko dana kako mi se jedu one „oldskul“ karamele sa lešnikom, u žuto-braon omotu. Pritegla me valjda neka tiha nostalgija za detinjstvom, za danima kad su mi život i misli bili daleko jednostavniji.
Sedim tako juče u trolejbusu, udubljena paralelno u telefon i u te svoje misli. Kad najednom, upita me baka pored mene: „Izvini, dušo, umeš li da barataš telefonom?“ Pogledam je i klimnem glavom. Ona izvuče iz torbe futrolu, iz nje mobilni telefon, i pruži mi ga puna poverenja. Od one je vrste „što ima samo crveno i zeleno dugme,“ da možeš da se javiš na njega i da nekog pozoveš. I poruke da šalješ, ako umeš. Ona ne ume.
Should I stay or should I go?
Otići iz Srbije ili ostati?
Ovo je pitanje na koje bih ranije ’ladno ispalila odgovor „ostati“, nebitno iz kojih sve razloga. Međutim, što sam starija, tako mi se mišljenje polako menja. Razgovarala sam s ljudima koji su otišli: zauvek, privremeno, ili su probali, nije im se dopalo, pa su se vratili. Dotakli smo se mnogih tema o tom odlasku, a najviše sličnosti i razlika između „nas“ i „njih,“ i prednosti i mana odlaska iz „tople“ Srbije na „hladni“ Zapad. I baš kad smo kod te poslovične balkanske topline naspram zapadnjačke hladnoće, to je najčešće spominjana razlika. Ona najviše muči Srbe na Zapadu, a zbog nje su se neki čak i vraćali u Srbiju. Srpska toplina, bliskost i srdačnost su ono što su mi svi, bez izuzetka, naveli kao stvar koja im nedostaje „preko“. I jogurt, ali to sad nije tema.
Tamara
Spustila sam ranac i sela na retku travu, na samom “špicu” Štranda, pod drvetom. Nikog nema, sunce je nisko, Mild Orange dopire kroz slušalice… Milina. Tek što sam izvukla svesku i olovku, osetila sam nečije prisustvo iza sebe. Polako sam se okrenula i izvadila jednu slušalicu iz uveta.
Igraj, igraj, i igraj
Kada je ušao u pab, malo me je unervozio.
Stariji čovek od oko šezdeset godina, možda čak i malo više. Kukastog nosa, odsutnog pogleda, i ne baš prijateljskih crta lica. Malo pogrbljen, u prevelikoj jakni, i sa nekakvom kesom u rukama. Muvao se u uglu, nervoznim pokretima pokušavajući da negde smesti tu kesu, mokru od snega.
Očito je bilo da tu ne pripada, da inače ne dolazi. Nismo ga nikad ranije videli, a nas troje smo svakog vikenda tu. Okrenula sam se ka prijateljima, i kroz puštenu kosu perifernim vidom držala dekicu na oku. Bio mi je čudan. Iz nekog razloga, njegov dolazak me je uznemirio.
Kada je skinuo jaknu, do mene je dopro miris nekog muškog parfema koji je delovao zastarelo. Onako, neki miris koji samo bi samo deke koristile. Pogledala sam ga diskretno kroz onu svoju puštenu kosu, i shvatila da je ispod jakne lepo doteran, u tamnom odelu i majici.
(Ne)sporazum
Imala sam dosta neobičnu i zanimljivu situaciju u gradskom prevozu danas. Mislim da je jedna od onih koje se dese samo jednom u životu, i ceo dan razmišljam o njoj.
Scribbled Paper 