Karamela sa lešnikom

Razmišljam već nekoliko dana kako mi se jedu one „oldskul“ karamele sa lešnikom, u žuto-braon omotu. Pritegla me valjda neka tiha nostalgija za detinjstvom, za danima kad su mi život i misli bili daleko jednostavniji.

Sedim tako juče u trolejbusu, udubljena paralelno u telefon i u te svoje misli. Kad najednom, upita me baka pored mene: „Izvini, dušo, umeš li da barataš telefonom?“ Pogledam je i klimnem glavom. Ona izvuče iz torbe futrolu, iz nje mobilni telefon, i pruži mi ga puna poverenja. Od one je vrste „što ima samo crveno i zeleno dugme,“ da možeš da se javiš na njega i da nekog pozoveš. I poruke da šalješ, ako umeš. Ona ne ume.

Uzimam telefon i stiskam ono crveno dugme. „Ugasio se. Ispraznila vam se baterija.“

„Uh, pa kako to? Juče sam ga punila…“

„Ako znate broj, hoćete da vam okrenem koga treba s mog?“

„Jao pa to bi bilo divno, dušo, hvala ti. Treba sestru da nazovem, da ne brine gde sam, pošto je kasnila trola.“

Izvlači iz torbe novčanik, a iz njega pohaban papirić na kom piše „Ljubica“ uz broj telefona. Istipkam broj na svom telefonu i pružim joj ga da razgovara sa sestrom. Brzinski se javila gde je i vratila mi telefon nakon razgovora, zahvaljujući se kao da sam ne znam šta posebno učinila. A onda se kao i većina bakica – raspričala.

Pričala mi je da je ceo život radila u fabrici „onih starih“ telefona, a sad je to više ne zanima pa neće ni da uči da koristi „ove nove“. „Svako vreme ima nešto svoje“, dodala je. Rekla mi je i da se rano udala pa već ima i praunuke, i pokazala mi je fotografiju najstarijeg. „Svako vreme ima neke svoje lepote“, naglasila je ponovo.

Svašta mi je još rekla, i podelila nekoliko mudrosti kakve samo bake znaju da podele. A onda je opet zavukla ruku u onu svoju torbu, i izvukla iz nje bombonu. „Evo izvoli, dušo, da ti se zahvalim što si mi pomogla“. Karamela sa lešnikom, u žuto-braon omotu.

Mislim da su mi oči vidno zasijale, zahvalila sam se i nasmejala. Ubrzo smo se pozdravile, izašla sam iz trolejbusa i nastavila svojim putem, jureći za obavezama.

Kasnije tog dana, pažljivo sam odmotala karamelu. Pregrizla sam je, pojela prvo jednu polovinu, pa drugu. Bila mi je slađa od cele kese bombona koju sam mogla kupiti sama. Na tih par trenutaka, obična bombona podsetila me je na detinjstvo. Ali podsetila me je i na ono što mi je bakica nekoliko puta rekla, a što bi trebalo da zapamtim:

Svako vreme ima neke svoje lepote.