Otići iz Srbije ili ostati?
Ovo je pitanje na koje bih ranije ’ladno ispalila odgovor „ostati“, nebitno iz kojih sve razloga. Međutim, što sam starija, tako mi se mišljenje polako menja. Razgovarala sam s ljudima koji su otišli: zauvek, privremeno, ili su probali, nije im se dopalo, pa su se vratili. Dotakli smo se mnogih tema o tom odlasku, a najviše sličnosti i razlika između „nas“ i „njih,“ i prednosti i mana odlaska iz „tople“ Srbije na „hladni“ Zapad. I baš kad smo kod te poslovične balkanske topline naspram zapadnjačke hladnoće, to je najčešće spominjana razlika. Ona najviše muči Srbe na Zapadu, a zbog nje su se neki čak i vraćali u Srbiju. Srpska toplina, bliskost i srdačnost su ono što su mi svi, bez izuzetka, naveli kao stvar koja im nedostaje „preko“. I jogurt, ali to sad nije tema.
I tako, počeh i ja da razmišljam o tom duhu i toplini, o srdačnosti i bliskosti koju mi imamo a taj „surovi“, „otuđeni“ zapadni svet nema. I koliko god da je zaista prisutna, i koliko god da znači i meni, upravo ta bliskost nosi sa sobom jednu jako neprijatnu stranu od koje se i meni beži na Zapad. Ponekad čak i na Mars. Samo što dalje odavde.
„Topla srpska duša“ će te bez po’ blama pitati koliko zarađuješ i koliko trošiš. Uz komentar da ti treba više novca, kao da ti to ne znaš. Ili opasku da stan plaćaš preskupo, kao da ni to ne znaš. I naravno, uz savete šta i kako treba da radiš da bi više zaradio ili manje potrošio, iako savet nisi tražio. I sve je to donekle u redu ako je u pitanju tebi vrlo bliska osoba – ali to najčešće nije slučaj.
Ako si u dugoj vezi, pitaće kad će brak. Ako si u braku, kad će deca. A ako imaš dete, kad će drugo. Ako imaš više od dvoje, komentarisaće da je to previše. Ako se razvodiš, „pa nemoj zbog dece“. Ako se ne razvodiš, „aman razvedi se, on je kreten“. I tako u nedogled.
Dragi, srdačni Srbin ili Srpkinja zabadaće svoj nos u tvoj novčanik, poštansko sanduče, kuhinju, spavaću sobu, krevet i matericu. Sve ga zanima, i ne libi se da te rešeta pitanjima najličnije prirode. Komentarisaće tvoj fizički izgled, odabir garderobe, vaspitavanje dece, životne izbore. Jer bože moj, mi smo ovde otvoreni i srdačni, iskreni i neisfolirani. I baš tim epitetima vrlo često bojimo nešto što se zapravo zove nepoštovanje, nevaspitanje, bezobrazluk i zadiranje u tuđu privatnost.
Stoga, možda taj Zapad sa svojom „hladnoćom” i nije baš toliko strašan. Možda ti se osoba s druge strane neće tek tako otvoriti o svojim osećanjima, ni ti njoj. Možda ćeš s komšijom ćaskati na kućnom pragu umesto da te pozove unutra na kafu. Ali možda baš ta „hladnoća“ na koju mi nismo navikli znači da ćeš biti ostavljen na miru. Ona znači da svako živi kako želi i pušta druge da žive isto tako. Znači da ti se niko ne trpa u tvoja posla, i da je tvoj život samo tvoj kako god da si ga organizovao.
A meni lično, zbog svega ovoga, ta „hladnoća“ zvuči sve privlačnije.
Scribbled Paper 