Volim svoj stan. Zapravo, nije on baš moj, iznajmljujem ga, ali u poslednjih godinu i kusur dana ja živim u njemu. Lepo mi je kad provodim vreme tu, iako u istoj prostoriji i radim, i spavam, i družim se, i opuštam, pa čak i vežbam.
Skoro svako ko mi je navratio, rekao je da je stan „pozitivan“, i da baš „liči na mene“. I zaista, iako nije moj, ja sam ga sredila po svom. Ništa se ni sa čim ne slaže, ali je veselo i svetlo. No, ipak, bilo je ponekad i ljudi koji su svratili, a nisu propustili da istaknu nedostatke. „Ovaj deo oko prozora ti je malo ’ofrlje’ okrečen.“ „Kupatilo je baš malo.“ „Sve aktivnosti radiš u istoj prostoriji, to je loše za psihu.“
Kao i svaki stan, naravno da i ovaj ima nedostatke. I naravno da ih i ja vidim, samo me nije briga. Zapravo, neke čak i ne vidim dok mi drugi ne ukažu na njih – a ni tad mi nisu važni. No, u prethodna dva stana u kojima sam živela, primećivala sam svaku sitnicu. Sve mi je smetalo: svaka nepravilnost, ogrebotina, greškica ili nelogičnost. Pa kako sad da mi ništa od toga ne smeta?
Pa, ne smeta mi zato što više samoj sebi ne smetam. Zato što mi ne smeta moj sopstveni život koji živim što u ovom stanu, što van njega.
U stanu u kom se glasno smeje i peva nije važno što ponekad čuješ i komšije kako se glasno smeju i pevaju. U kuhinji u kojoj spremaš fine, zdrave stvari za sebe i druge nije važno što je slavina malo klimava. Na krevetu na kom vodiš ljubav nije važno što malo škripi. I koga briga kako je okrečen zid na koji kačiš drage fotografije, mapu zemalja koje si obišao i tek ćeš obići, i umetnička dela koja su samo za tebe stvorili oni koji te vole?
Kad si svoj u sebi, svoj si svugde. I tada u svom, i u svakom drugom stanu, vidiš samo ono što je lepo!
Scribbled Paper 