Kada skreneš s puta

U kasnim dvadesetima i ranim tridesetima izgleda se očekuje da uveliko znaš „kud’ udaraš“. Primetila sam da me ljudi sve češće pitaju koji je moj cilj u životu, i to nekako ležerno, kao da pitaju koliko je sati. A mene to pitanje čini pomalo nervoznom. Postane mi neugodno kad treba da dam odgovor, i sve što želim je ili da naglo promenim temu, ili da pobegnem. Unervozim se jer ne znam šta da kažem i jer, zapravo, nemam ono što se obično smatra „ciljem u životu“.

Nemam nešto opipljivo i jasno definisano ucrtano na vremenskoj liniji svog budućeg života. Ne postoji ništa sa preciznim granicama, oblikom, računicom, ili planom akcije. Ne planiram da dignem kredit za stan za pet godina, niti da kupim automobil za dve. Nemam želju da postanem majka, da otvorim svoju firmu, niti da odem iz države. Nemam plan šta želim da postignem u narednih pet ili deset godina. Ma, nemam plan ni do kraja ovog leta.

Moji ciljevi su, s jedne strane, kratkoročni i jednostavni, poput onog da do kraja ove godine ponovo počnem da vozim automobil. I da u maju prvi put putujem potpuno sama. Sa druge strane, imam snove, kao i ciljeve neopasane granicama i vremenskim rokovima. Cilj mi je da kroz život budem srećna. Širok je to pojam, ali ja znam šta sve za mene „biti srećan“ podrazumeva. Životni cilj mi je da radim što više stvari koje volim, da budem dobra prema sebi i drugima, da stalno učim nešto novo, i da budem zdrava. „A to se danas ne računa,“ što bi rekli Goblini.

I sad, razmišljam ovih dana o sebi, svojim ciljevima i još koječemu – a volim da razmišljam dok vozim bicikl. Kao i u mom životu, ni tu nema strogog plana, jasnog cilja, niti određenog puta kojim moram da se krećem. Mogu samo da uživam u vožnji.

Tako sam se poslednjeg dana marta popela na bicikl i krenula, ne znajući gde sam pošla. Završila sam na meni dobro poznatom mestu pored Dunava, sa idejom da sednem pod drvo i pišem. Ali sam onda shvatila da mi se uopšte ne silazi sa bicikla, i samo sam produžila dalje. Provozala sam se ulicama u kojima nisam bila godinama, ali koje su mi poznate. Kad sam se već prilično umorila, postavila sam, eto, sebi jedan cilj: rešila sam da krenem kući.

Međutim, u povratku sam ugledala neuglednu, zavučenu uličicu u kojoj nikad u životu nisam bila. Ne znam zašto, naglo sam skrenula u nju. Vodila je na suprotnu stranu od moje kuće i time me udaljavala od cilja, ali vukla me je radoznalost. I odjednom, sa moje desne strane stvorio se najljupkiji rukavac i šumica koje sam ikada videla. U nestvarno mirnoj vodi, drveće se ogledalo kao u ogledalu, a sve oko mene je bilo zlatno od niskog popodnevnog sunca. Usporila sam i posmatrala. Upijala sam sunce i prizor na staklenoj površini vode i iznad nje. Osećala sam se kao da je baš na tom mestu, i baš tada, stalo vreme. I bilo je predivno.

Urezala sam u pamćenje taj prizor i osećaj mira koji mi je izazvao. Provozala sam se laganim tempom do kraja ulice, a onda se okrenula i pošla kući. Već premorena, prešla sam koji kilometar i potrošila koji minut više, ali zaista je vredelo. Jer, najbolje stvari se dešavaju kada malo skreneš s puta. I kakav god da ti je cilj, najzabavniji su oni momenti kad se malo udaljiš od njega. To su oni trenuci kada te vodi intuicija, i koji putovanje ka cilju možda čine napornijim – ali daleko, daleko lepšim.

dunjadjudjic - sodros bicycle

3 thoughts on “Kada skreneš s puta

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s