Na trotoaru, neko je roze kredom u boji napisao: “Jovane, prati znakove”. Pored natpisa bila je nacrtana strelica koja je pokazivala unapred.
Tag: Novi Sad
Kada skreneš s puta
U kasnim dvadesetima i ranim tridesetima izgleda se očekuje da uveliko znaš „kud’ udaraš“. Primetila sam da me ljudi sve češće pitaju koji je moj cilj u životu, i to nekako ležerno, kao da pitaju koliko je sati. A mene to pitanje čini pomalo nervoznom. Postane mi neugodno kad treba da dam odgovor, i sve što želim je ili da naglo promenim temu, ili da pobegnem. Unervozim se jer ne znam šta da kažem i jer, zapravo, nemam ono što se obično smatra „ciljem u životu“.
Tamara
Spustila sam ranac i sela na retku travu, na samom “špicu” Štranda, pod drvetom. Nikog nema, sunce je nisko, Mild Orange dopire kroz slušalice… Milina. Tek što sam izvukla svesku i olovku, osetila sam nečije prisustvo iza sebe. Polako sam se okrenula i izvadila jednu slušalicu iz uveta.
Igraj, igraj, i igraj
Kada je ušao u pab, malo me je unervozio.
Stariji čovek od oko šezdeset godina, možda čak i malo više. Kukastog nosa, odsutnog pogleda, i ne baš prijateljskih crta lica. Malo pogrbljen, u prevelikoj jakni, i sa nekakvom kesom u rukama. Muvao se u uglu, nervoznim pokretima pokušavajući da negde smesti tu kesu, mokru od snega.
Očito je bilo da tu ne pripada, da inače ne dolazi. Nismo ga nikad ranije videli, a nas troje smo svakog vikenda tu. Okrenula sam se ka prijateljima, i kroz puštenu kosu perifernim vidom držala dekicu na oku. Bio mi je čudan. Iz nekog razloga, njegov dolazak me je uznemirio.
Kada je skinuo jaknu, do mene je dopro miris nekog muškog parfema koji je delovao zastarelo. Onako, neki miris koji samo bi samo deke koristile. Pogledala sam ga diskretno kroz onu svoju puštenu kosu, i shvatila da je ispod jakne lepo doteran, u tamnom odelu i majici.
(Ne)sporazum
Imala sam dosta neobičnu i zanimljivu situaciju u gradskom prevozu danas. Mislim da je jedna od onih koje se dese samo jednom u životu, i ceo dan razmišljam o njoj.
Dom je tamo gde…
Kad sam bila dete, moja porodica selila se mnogo puta. I kroz sve te selibe, nikad se nisam zapitala šta je za mene dom. Svaka od kuća i stanova u kojima smo živeli bili su baš to.
A onda, pre nekoliko godina, prvi put sam se odvojila od porodice i pokušala da stvorim svoj novi dom. Tek sam tad počela da razmišljam šta ta divna reč za mene uopšte znači i kako da je definišem. I zaključila sam dve stvari: dom je tamo gde je osoba sa kojom želim da provedem ostatak života. I dom je tamo gde jedva čekam da se vratim.
Jedan mali pacov
Od kako sam pročitala „1984“, plašim se pacova. Ne diram ih, ne diraju me – ali ih izbegavam. Svako ko se seća kraja te knjige, verovatno može da me shvati. Ali pre nekoliko dana, mislim da je taj strah umro. I zamenilo ga je osećanje koje ne umem ni da opišem. A sve to – zbog jednog jedinog pogleda.
Kako miriše dom
Izlazim iz kuće i udišem duboko. Prvi put nakon, rekla bih, cele večnosti.
U dvorištu miriše na tek iscvetalu kajsiju. U mojoj ulici, topao vazduh miriše okrepljujuće, prosto na “vazduh posle kiše.” Juče je padala.
Na keju osećam miris Dunava, na mahove prekinut smradom kanalizacije. Kasnije, svežina vazduha koja donosi mirise trave, kišom natopljene kore drveća i peska sa Bećarca.
Dom
Ovih dana trebalo bi svoj dosadašnji dom da zamenim drugim. Glava mi je puna mera prostorija i nameštaja, nacrta i ideja za što jeftinije uređenje stana, spiskova šta treba kupiti, a šta treba poneti iz kuće u kojoj sam 18 godina živela sa porodicom.
I kao da sve to nije dovoljno, puna je i razmišljanja o dosadašnjem i budućem životu, o tome kako će sve izgledati, kao i o tome šta je dom zapravo.
“Duh Novog Sada”
U poslednjih nekoliko godina, mnogo je ružnih vesti iz Novog Sada. Ubistva, pljačke, saobraćajne nezgode, tuče, političke i još kojekakve “prljave igre”… Takođe, sve je više prilika u kojima neke od ovih pojava, ruku pod ruku sa šundom, kičom, neznanjem i nemoralom, dobijaju priliku da procvetaju.
Na ovakve vesti česti su komentari o izgubljenom “duhu Novog Sada”, o “dobrim starim vremenima”, o tome kako se “nekad znao red”, o “prestonici kulture” o nekadašnjoj toleranciji i finoći kakvu zamisliti ne možete. Sve sam nobles svet koji navodno pamti zlatno doba i zlatne ljude.
Scribbled Paper 