U poslednjih nekoliko godina, mnogo je ružnih vesti iz Novog Sada. Ubistva, pljačke, saobraćajne nezgode, tuče, političke i još kojekakve “prljave igre”… Takođe, sve je više prilika u kojima neke od ovih pojava, ruku pod ruku sa šundom, kičom, neznanjem i nemoralom, dobijaju priliku da procvetaju.
Na ovakve vesti česti su komentari o izgubljenom “duhu Novog Sada”, o “dobrim starim vremenima”, o tome kako se “nekad znao red”, o “prestonici kulture” o nekadašnjoj toleranciji i finoći kakvu zamisliti ne možete. Sve sam nobles svet koji navodno pamti zlatno doba i zlatne ljude.
Gospodo, ne znam o čemu pričate. O kom duhu, kojoj kulturi, kojoj toleranciji?! Od kako znam za sebe i za Novi Sad, susrećem se sa neprijatnim ljudima i situacijama baš u ovom gradu. Dok sam bila dete, “prefinjene novosadske stare dame” su me polivale vodom dok sam se igrala na ulici. Jednom sam čak dobila i lonac supe po glavi. Srećom, bar nije bila vruća.
Od kako sam počela da se formiram kao ličnost i pronalazim svoj stil oblačenja, života i razmišljanja, susrećem se sa predrasudama. Sa ljudima koji misle da kod kuće, ipak, slušam narodnjake, jer je nemoguće da to neko ne sluša. To svi slušaju. Sa pandurima koji me legitimišu svako drugo veče samo zato što izgledam malo drugačije od “mase”, pa sam im sumnjiva. Sa nacistima koji žele da me tuku jer u martinama ne nosim bele pertle.
Od kako sam počela da izlazim, moji omiljeni klubovi su se zatvarali, ustupajući mesto nečemu očito profitabilnijem – klubovima sa turbo-folk muzikom.
Od kako sam malo “porasla” i počela da pratim vesti, suočavam se sa informacijama o pretučenim gejevima, čitam posprdne i pogrdne komentare o borcima za prava životinja, čujem ponešto o raznim ispadima nacista i sličnog šljama. Kakva tolerancija!
Prisustvujem sve siromašnijim sadržajima nekih kulturnih dešavanja koja su, po svom pojavljivanju, delovali kao zaista dobra ideja. Naravno, u ovoj sredini vremenom moraju da se prilagode ili smanjenom budžetu, ili zahtevima masa. U suprotnom, pretvaraju se u još jedan propali projekat. Kakvo kulturno bogatstvo!
Susrećem se sa ljudima koji istinski mrze “dođoše” i sve moguće manjine, sve te ljude sa kojima dele grad i koje gledaju samo kroz prizmu jezika koji govore ili mesta u kom su rođeni. Ljudi koji misle da su sve što u ovom gradu ne valja doneli neki tamo “dođoši”, jer su “pravi Novosađani” bezgrešni, savršeni, ljudi kakvih nema na ovome svetu. Kakva komšijska ljubav i prihvatanje različitosti!
Dakle, nemojte mi o “duhu Novog Sada”. Nemojte mi o starim vremenima i kulturi. Niko vam nije kriv što ovde cveta šund, nemoral, bahatost i sve ostale negativne pojave jednog društva. To se, očito, traži, i veoma predano uzgaja. Kako u drugim gradovima, isto tako i u Novom Sadu.
Nemojte mi o toleranciji, vi licemeri koji mislite da “poštujete” svog komšiju Mađara, Hrvata, Bosanca ili Crnogorca samo zato što ga još uvek niste pretukli.
I nemojte mi o “dobrim starim vremenima”, osim ako ste eventualno rođeni 1850 i neke. Jer od kako ja pamtim, a pamćenje me dobro služi, ovde ništa nije kako treba još odavno. I ne samo u Novom Sadu, nego u čitavoj ovoj bednoj nazovi-državici.
Prestanite da mislite da ste bolji od ostalih samo zato što ste rođeni tu gde ste rođeni, i da se pozivate na nešto što, budimo iskreni, niko od vas nije doživeo. Niti će. “Duh” o kom govorite nije postojao ni u moje, ni u vaše doba. Prestanite da se pozivate na preuveličanu priču koju ste čuli od babe i dede, jer je i njima “stari Novi Sad” ostao u lepom pamćenju samo zato što su tada bili mladi.
Scribbled Paper 