Fragmenti sećanja

Sa nepunih 18 godina, prvi put sam bez roditelja tako daleko. Dve hiljade kilometara od kuće. U Barseloni.
Sa nekoliko drugarica lunjam ulicama i ne mogu da se skoncentrišem na njih i na priču, već sam potpuno očarana svime što vidim. Veliki, prelepi grad kao da me obuzima sa svih strana, dok se blentavo osmehujem i ljudima, i zgradama, i drveću, i automobilima. Sve izgleda bolje nego kod kuće, i deluje kao da je sve idealno i kako treba.

Drugarice, žene k’o žene, trgnu me iz procesa upijanja grada jer žele da uđu u butik donjeg veša. Ulazim sa njima, odsutno blenem u brushaltere koji mi nikad neće odgovarati, i osluškujem zvuke sa ulice.

Nakon nekoliko minuta, čini mi se da čujem “Our house,in the middle of our street…” kako dopire iz daljine. Pesma se približava, podržana bukom pištaljki i žamorom ljudi. Dakle, ne čini mi se.

Istrčavam napolje, uz zbunjene poglede prodavačica, i nailazim na povorku ljudi koji šetaju, viču, skaču i igraju, okupljeni oko platforme sa koje dopire, sada već preglasno: “Our mum she’s so house-proud, nothing ever slows her down, and a mess is not allowed…” Širom otvorenih očiju, a i usta, gledam u masu pred sobom, šarenu povorku različitih ljudi, dok me svom jačinom zvuka poliva pesma koja me je i izvukla napolje. Gledam i ne verujem. I uz svu tu ludu, veselu atmosferu, ceo događaj ima dozu ozbiljnosti i oseća se odlučnost koja izbija iz svakog od učesnika. Potpuno nadrealno.

Nakon, čini mi se, cele večnosti, povorka prolazi, a drugarice me pronalaze i pitaju se kada sam i zašto nestala. Nisam umela da objasnim. Odvukao me “Madness”.
Ubrzo nailazimo na novu povorku, sačinjenu od nepregledno mnogo bubnjara. Još uvek pod utiskom, ulazim u prodavncu Hard Rock Cafea, i pitam prodavca šta se dešava na ulicama.
Protest. Ljudi se bude zbog previsokih cena stanova, zbog kojih mnogo stanovnika Barselone ostaje na ulici. Our house in the middle of our street. Sada razumem.

Prošlo je devet godina, ostale su mi mnoge fotografije i snimci sa tog putovanja. Često ih gledam, slike su žive, ali utisci blede. Sa protesta nemam ni jednu jedinu fotografiju ili snimak, ali kad god čujem “Our House”, ponovo proživim onaj svoj sumanuti juriš kroz silne ofingere i očaranost povorkom ljudi, bojama, zvucima i atmosferom. Nakon toliko vremena, potrebno je samo par taktova da mi vrati najjači utisak iz grada kojim sam bila toliko očarana i u kom sam, još uvek neuka, napravila hiljadu “turističkih” fotki, koje danas ne bude skoro nikakvu emociju.

Fotografija je ono čemu sam danas dosta posvećena, ali osećaj koji već devet godina samo jedna pesma može da mi vrati me je naučio nečemu. Ne treba sve ni fotografisati. Treba znati kada samo stati, širom otvoriti oči, naćuljiti uši i pustiti da te trenutak u kom se nalaziš potpuno obuzme. Ni jedan fotoaparat to ne može da zabeleži, niti da mnogo godina kasnije taj osećaj vrati.