Dom

Ovih dana trebalo bi svoj dosadašnji dom da zamenim drugim. Glava mi je puna mera prostorija i nameštaja, nacrta i ideja za što jeftinije uređenje stana, spiskova šta treba kupiti, a šta treba poneti iz kuće u kojoj sam 18 godina živela sa porodicom.
I kao da sve to nije dovoljno, puna je i razmišljanja o dosadašnjem i budućem životu, o tome kako će sve izgledati, kao i o tome šta je dom zapravo.

“Dom je tamo gde je srce.”
“Dom je tamo odakle ne seliš knjige.”
“Dom je tamo gde su ti igračke iz detinjstva.”
“Dom je tamo gde se telefon automatski poveže na Wi-Fi.”

Svaka od ovih rečenica je simpatična i na prvu pomisao mi se čini tačnom, a čim malo porazmislim, ipak mi deluje nelogično.

Moje srce je kod moje mame i mog brata, sa kojima sam živela svih ovih godina i od kojih se uskoro selim. I kod mojih tate, bake i dide, koji već godinama nisu ovde da vide kako se pravim da odrastam. Moje srce je i kod mog momka, sa kojim gradim ovaj novi dom.
Dobar deo mog srca drže i moji prijatelji, a neki od njih se nalaze i hiljadama kilometara daleko od mene.
Dakle, moje je srce i u Novom Sadu, i u Beogradu, ali i u Nišu, Zagrebu i Stokholmu. Ono je u mnogim kućama i stanovima, ali i na jednom groblju. Što znači da je na svim tim mestima i sa svim tim ljudima ujedno i moj dom.

Što se knjiga tiče, sve moje knjige su u sobi u kojoj sam provela najveći deo svog života i školovanja. Tokom godina, sve slobodne površine sam zauzela njima. I dok se nisam osvestila i shvatila da odlazim, mislila sam da će one tu ostati zauvek. Međutim, dok razmišljam šta ću sve od stvari nositi sa sobom, pri vrhu liste su rečnici i nekoliko knjiga iz gramatike, ali i Kami, Hese, Vajld, i Kafka. Dakle, i deo knjiga vodim sa sobom. To valjda znači da definitivno odlazim.

Kad su u pitanju igračke, tek toga ima na sve strane. Deo je završio u babinoj kući u selu, gomila je podeljena mlađoj familiji, ali one omiljene su ostale u roditeljskoj kući, iz koje uskoro odlazim. I noćas, dok sam po stoti put prevrtala po mislima šta ću sve nositi u Beograd – padoše mi na pamet dve pomalo jezive lutke koje sam kao mala najviše volela, a koje mi i dalje stoje u sobi jer nisam želela da se zature u negde podrum sa ostalima. I pomislila sam kako je to možda malo blesavo, ali i njih želim da ponesem. U mom domu, gde god on bio, potrebno mi je sećanje na detinjstvo. A one su to sećanje.

Duhovitu opasku o Wi-Fi mreži sam davno pročitala na Internetu, pre nego što sam i sama uopšte imala Wi-Fi. Od tada, u mom telefonu sačuvano je 20-ak mreža. Po toj logici, moj dom je i kod mame, i kod momka, kod njegovog oca i kod moje kume; u dve škole jezika, u nekoliko novosadskih kafića, a ako ponovo odem u Stokholm, Beč, Zagreb ili Budimpeštu – dom će mi biti i tamo.

Tek nakon razmišljanja o ustaljenim i manje ustaljenim frazama o domu – shvatam koliko je tu reč dom zapravo teško precizno definisati. Ali ono što ja mislim i kako se trenutno osećam je – dom je tamo gde jedva čekaš da se vratiš.