Etiketa

Uvek mi je bilo nelagodno kada treba da se na bilo koji način deklarišem, da se smestim u unapred određen kalup i definišem sebe kroz definicije koje je odredio neko drugi. Guše me unapred smišljeni kriterijumi ocenjivanja i procenjivanja, tuđe norme, razna predubeđenja i predrasude. Ne mislim da sam “drugačija” i “posebna” pa da je samo za mene potrebna neka bolja i specifičnija definicija ličnosti. To je tretman koji zaslužuje svako.

“Jesi ti neka pankerka?” Kao tinejdžerka (pa i nešto kasnije) sam baš imala problem s muzičkom etiketom. Nisam pratila modu, podsticana sam da formiram svoj stil, pa sam uglavnom na osnovu odeće bila opisivana kao “pankerka” ili “metal(i)ka”. Da ironija bude veća, ta dva žanra su mi i dan-danas ostala najslabije istražena. Uz muziku koju slušaš i odeću koju nosiš obavezno se lepi gomila etiketa, pa sam tako kao klinka sa raznih strana doznala da sam i narkomanka. Pa dobro, ‘ajde, i trava je droga.

“Šta si u horoskopu?” Sreća pa sam rođena u znaku koji ljudi ili smatraju dovoljno dopadljivim, ili ne znaju ništa o njemu. A oni koji znaju, veruju da sam zabavna, brbljiva energična i vesela jer sam rođena kao Strelac. Takođe, vide samo tu moju stranu, izoluju je i na nju se ograniče, smatrajući da sam to ja i da me poznaju. Takvi su se uvek iznenađivali kad mrak nastupi iz mene. Ponekad bežali i glavom bez obzira, verovatno misleći : “Ma sigurno je slagala da je rođena u decembru!”

“Aha, privatni fakultet si završila…” Posmatram promenu u izrazu lica i u pogledu. Shvatam da sam momentalno okarakterisana kao glupava, manje sposobna, i svakako manje obrazovana. Naravno da okolnosti mog studiranja nikog ne zanimaju, kao ni moje ocene, ono što sam naučila na fakultetu i posle njega – ali i to da sam svesna onoga što mi u obrazovanju fali. Takođe, mene moja diploma ne definiše, jer ono što najviše na svetu volim i kroz šta se izražavam nema veze s mojom strukom. Ali, k’o da ćemo da pričamo o tome, bolje da pređemo na horoskop.

“A ti si vegetarijanac?” Od ovoga mi se sledi krv u žilama. Ne volim to da spominjem jer odmah dobijem prekorni pogled, a nekad moram reći, da ne bih za ručak dobila krmenadlu. Ovo je jedino gde zaista i sama mogu da se etiketiram – osoba koja ne jede meso i ribu se, fakat, zove vegetarijanac. Ali ni to nije nešto što me definiše. To je moj izbor i odluka na koju, zamislite, nikog drugog ne teram! Ajd’ da vas vidim kad ja počnem da ispitujem – A kako to da ne voliš čokoladu? A je l’ to zbog zdravlja ili si na djeti? Je l’ to zato što ne želiš da ubijaš kakao? Jesi ti neki sektaš? A je l’ jedeš belu čokoladu?

Primera i situacija je mnogo. Ono što mene najviše iritira kod smeštanja u kalup je to što ljudi ne umeju da funkcionišu bez njega. Ne umeju da razmišljaju svojom glavom, da svojim mozgom, srcem, njuhom i osećajem u stomaku nekoga analiziraju, osmotre, upoznaju ili prepoznaju. Da daju sebi slobodu. Za sve postoji kategorija i etiketa. Još je strašnije to što ljudi, čim uspeju da te svrstaju pod određenu kategoriju, automatski pomišljaju da su te dobro upoznali.

Ako bih baš morala da se etiketiram, neka bude ovako: ja sam ćerka, sestra, devojka i prijateljica. Ljubitelj životinja, kreativna osoba, i teška plačipička. Oko ostalih etiketa se ne bih trudila – ionako će ih drugi nalepiti sami.