Češlja dugu smeđu kosu koja miriše na šampon od kokosa. Stavlja na leđa stari ranac, razdrndan od svih putovanja, koncerata i festivala, i trči na železničku stanicu. Ulazi u voz u poslednjem trenutku, smešta se, i voz počinje da juri neobično brzo za srpske pruge.
Najednom, voz je dovozi direktno u veliku arenu, gde koncert The Cure samo što nije počeo. Tamo je čeka i njen momak.
Tucaju se u kabini toaleta, nakon čega ne može više da navuče čarape tako da izgledaju lepo uz suknju, i umire od smeha samoj sebi.
Skida čarape, ostavlja ih u kabini, i zajedno sa momkom odlazi na koncert.
Čuju se prvi taktovi “Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me”. Zacrveni se, celo telo počne da joj pulsira i steže joj se nešto u grlu. Robert zapeva, a ona istovremeno sa njim napuklim glasom ispušta iste reči i počinje da plače.
Budi je sopstveni duboki uzdah. Nije sigurna gde se nalazi i šta se desilo. Srce joj ubrzano tuče, kao kada čuje prve taktove omiljene pesme na koncertu. Ali ovo nije koncert.
U svom je krevetu, sa tragom od jastuka na obrazu i balom u uglu usana.
Ustaje i spušta zarozanu staru spavaćicu. Trlja umorne oči i prolazi prstima kroz kosu.
Odlazi u kuhinju da skuva kafu, a na putu do tamo, perifernim vidom hvata svoj odraz u ogledalu. Zastaje. Kao u transu, skida spavaćicu i gaćice i ostaje potpuno gola.
Posmatra svoje preširoke kukove, celulitom okovane butine i obešen stomak. Sise su joj uvek bile male, pa srećom i čvrste, ali godine ni njih nisu poštedele. Podiže ruke i zagleda podlaktice, sa kojih koža tužno visi kao kod šar-peija. Detaljno posmatra vrat koji sada već podseća na vrat po kom je upamtila svoju babu. Stiže do stisnutih usana, potom do tamnih podočnjaka i sitnih bora oko očiju. Zagleda kosu i čini joj se da danas ima još više sedih nego juče.
A zatim, pogleda odrazu u ogledalu u oči. Oseti da ne zna ko je osoba koja je posmatra sa druge strane. Misao je trgne i uznemiri.
Postiđena od same sebe, žurno navlači spavaćicu i odlazi prema kuhinji. Dok ispija kafu za klimavim drvenim stolom, razmišlja šta će danas spremati za ručak, koliko tura veša treba da opere, i u glavi sastavlja spisak za kupovinu.
Umiva se, oblači prvo na šta naiđe i odlazi na pijacu. Bira breskve po izgledu i nezainteresovano ih trpa u kesu. Seti se kako je nekada mogla pod prstima da oseti svaku dlačicu breskve, a ruke ogrubele od rintanja sada su izgubile tu moć. Preko lica joj preleti setan osmeh dok krezuboj prodavačici plaća ono što je kupila, a potom odlazi dalje.
Vraća se kući sa rukama punim kesa. Jedva otključava vrata, ulazi pravo u kuhinju i uz težak uzdah sve spušta na sto.
Ponovo, kao ranije tog jutra, odlazi do ogledala. Ne svlači se, već samo dugo zuri u sopstvene oči. Pokušava da pronađe onu devojku iz sna koja sa odrpanim rancem jurca vozom u nepoznato, uživa u životu i u samoj sebi, i ponaša se neprimereno kad joj se tako hoće.
Nema odgovora.
Kao voz iz onog sna, milion pitanja joj divljački brzo jurca kroz glavu. Gleda duboko u svoje oči i pokušava da nađe odgovore. Kada se ovo desilo? Kada je ostarila? Ne samo fizički, nego i duhom? Kako je od one poletne devojke nastala ova mrtva masa kostiju i mesa? Gde su nestali svi oni snovi, želje, nade i planovi? Kada je vreme za nju postalo nešto što treba ubiti, a ne nešto što treba iskoristiti?
Odjednom, kao da joj se u očima nešto ugasilo.
Odlazi u kupatilo i otvara ormarić sa lekovima. Danak koji su uzele godine stresa, nesanice i depresije vide se po broju polupraznih bočica.
Puni kadu, skida se i polako uranja mlitavo telo u toplu vodu.
Dok se voda polako hladi, voz misli juri sve brže. U sred agresivnog roja pitanja, samoprekora i zaključaka, kao da začuje “Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me”. A onda sve staje.
Zvoni zvono na vratima. Dosadna komšinica sa sprata je zove da bi joj opet tražila neki recept i udavila je dvosatnom pričom o svojim bolestima. Zvoni još jednom kratko. Pa još dva puta dugo.
Nema odgovora.
Scribbled Paper 