Beleške iz raznih života – mog i tuđeg; stvarnog i izmišljenog
Ponekad, samo ponekad, uhvati me neka misao i potpuno me okupira. Ne da mi da se usredsredim ni na šta drugo. Kada i pokušam, iskezi se negde iza druge misli kojom pokušavam da se zabavim, čisto da me podseti da nije otišla.
Šeta mi po glavi žustro i bučno, nekad u visokim potpeticama, a nekad u teškim vojničkim čizmama. Katkad se i zatrči, poskoči, zavrti. Vidim je na stranicama knjige koju čitam, u fotografijama koje pravim, u šerpi u kojoj spremam ručak.
Češlja dugu smeđu kosu koja miriše na šampon od kokosa. Stavlja na leđa stari ranac, razdrndan od svih putovanja, koncerata i festivala, i trči na železničku stanicu. Ulazi u voz u poslednjem trenutku, smešta se, i voz počinje da juri neobično brzo za srpske pruge.
Najednom, voz je dovozi direktno u veliku arenu, gde koncert The Cure samo što nije počeo. Tamo je čeka i njen momak.
Tucaju se u kabini toaleta, nakon čega ne može više da navuče čarape tako da izgledaju lepo uz suknju, i umire od smeha samoj sebi.
Skida čarape, ostavlja ih u kabini, i zajedno sa momkom odlazi na koncert.
Čuju se prvi taktovi “Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me”. Zacrveni se, celo telo počne da joj pulsira i steže joj se nešto u grlu. Robert zapeva, a ona istovremeno sa njim napuklim glasom ispušta iste reči i počinje da plače.
Scribbled Paper 