Ponekad, samo ponekad, uhvati me neka misao i potpuno me okupira. Ne da mi da se usredsredim ni na šta drugo. Kada i pokušam, iskezi se negde iza druge misli kojom pokušavam da se zabavim, čisto da me podseti da nije otišla.
Šeta mi po glavi žustro i bučno, nekad u visokim potpeticama, a nekad u teškim vojničkim čizmama. Katkad se i zatrči, poskoči, zavrti. Vidim je na stranicama knjige koju čitam, u fotografijama koje pravim, u šerpi u kojoj spremam ručak.
Da stvar bude gora, ima i svoje male pomoćnike. S vremena na vreme spusti deo njih do mog srca, a oni ga stežu, gnječe, ometaju ga i ne daju mu da radi svoj posao kako treba. Drugi deo ide još niže, ka stomaku. Oni su naročito bezobrazni. Ponekad me samo golicaju, ali najčešće šutiraju, stežu i uvrću.
Pogled mi je zamućen i odsutan. Čelo pomalo nabrano. Dišem plitko. Šetkam tamo-amo. Potpuno sam odsutna i obuzeta.
Ali, na neko vreme se povuče kada se dese velike promene, događaji, utisci. Kada razgovaram sa nekim – o bilo čemu, samo da aktivno učestvujem. A ponekad uspeva da ode i kad je pošaljem na papir.
Sve dok je ne odmeni nova.
nastaviće se… možda.
Scribbled Paper 