Ušla sam u autobus, u nameri da obavim što imam po gradu, a potom odem kod momka u stan i tamo provedem ostatak večeri. Mrak je već pao, napolju zima ujeda, ali u autobusu osećam kako mi se kapljice znoja slivaju niz leđa. Gužva je ogromna, ljudi mi smetaju i jedva čekam da izađem.
Ugledam trg kroz prozor autobusa. Ogroman, osvetljen trg. Podseća me na Trg heroja u Budimpešti, i na ogromne trgove u ogromnim gradovima u kojima nikada nisam bila. Sve je ogromno, a ja se gušim u ovo malo prostora dok se tiskam u masi neokupanih putnika.
Ne mogu da se iskobeljam na vreme, i promašujem stanicu. Sranje! Znam da ne treba da se nerviram oko toga, pogotovo jer volim da šetam. Ali ima dana kada me sve nervira. Preznojila sam se, a zima je, u žurbi sam, sama sam i mrak je. Nije mi do šetanja. Želim kući.
Dođem do zgrade u kojoj treba da predam neke papire. Penjem se u potkrovlje, i ulazim u prostor koji me podseća na onaj iz Kafkinog “Procesa”, samo malo prostraniji. Zagušljivo je, toplo, milion kancelarija i vrata. I sve je braon. Jebeno odvratno braon. Ceo dan je proleteo, a ja nisam radila ništa pametno. Samo sam se smucala po prevozima, šalter salama i kancelarijama državnih službi. Hoću kući.
Završavam što imam, i izlazim. Razmišljam kako sad imam izbor da čekam autobus sto godina i još toliko se vozim do momkovog stana, ili da šetam tristo godina sama, po mraku i zimi u ovom ogromnom gradu. Ništa to nije tako strašno, a meni je svega dosta. Ne mogu više. Rasplakala sam se.
Uplakana silazim niz stepenice, dok me drugi ljudi mimoilaze i zagledaju, ujedno i radoznalo i sažaljivo. Klasika, tuđa muka se nikad nikog ne tiče, ali jako vole da je posmatraju. Mimoilazim se sa grupicom momaka, od kojih većina ne obraća pažnju na mene. Dvojica, malo izdvojena iz grupe, gledaju me, kao i svi oni pre njih. Prolaze pored mene. Ali jedan od njih se vraća.
“Je l’ sve u redu? Šta se desilo?”
Nasmejem se, onako kroz suze, i odgovaram:
“Sve je u redu. Veličina ovog grada me je izgleda progutala.”
Seo je na stepenik, nekoliko iznad onog na kom sam ja ostala da stojim, naslonjena na gelender.
“Hoće to da se desi u Beogradu.”
Rekla sam kako mi je teško da se naviknem na ovaj grad. Da vreme ovde jako brzo prolazi. I da mi je sve daleko. On je rekao da razume. I da on ima sreće, jer je sve što obilazi u komšiluku – teretana, teren za basket, igraonica i drugari. I da radi od kuće. Danju govori srpski, a noću “English language.”
“Predaješ Kinezima preko Skajpa?”
-“Aha.”
Smirila sam se, a da nisam ni primetila. On je primetio, pa smo rešili da se raziđemo. Zahvalila sam se, i tek onda shvatila da su ga sve vreme čekali drugovi, a on je sedeo sa mnom i pričao dok mi se suze nisu isušile. Otišli smo svako na svoju stranu. On u onu groznu prostoriju iz “Procesa”, a ja niz stepenice, pa svojim putem dalje.
Sinulo mi je da se nisam predstavila. Nisam rekla ko sam, šta sam i šta radim. A ja radim nešto baš super, pisac sam i fotograf i imam najbolji posao na svetu. I jako volim da blebećem o svom poslu, i fakultetu, i hobiju, i muzici, svim mogućim sranjima koja me zanimaju i za koja ja mislim da su baš divna i koja me ispunjavaju i raduju.
Međutim, shvatila sam da sam saznala nešto o nekome. Saznala sam da neko u ovom velikom gradu voli basket, teretanu i video igre – tri stvari koje mene uopšte ne dotiču. A kao meni fotografija, pisanje i muzika – te stvari su njemu ceo svet. I da čak i u ovom ludilu od grada postoje ljudi koji će zastati kada vide da ti je teško. Da te pitaju šta se desilo.
A saznala sam i nešto o sebi.
Ja… Ja sam samo jedna izgubljena, mala, nebitna osoba koju je progutao veliki grad. Šta god radila, i koliko god to volela – ja sam se izgubila.
Scribbled Paper 