Ušla sam u autobus, u nameri da obavim što imam po gradu, a potom odem kod momka u stan i tamo provedem ostatak večeri. Mrak je već pao, napolju zima ujeda, ali u autobusu osećam kako mi se kapljice znoja slivaju niz leđa. Gužva je ogromna, ljudi mi smetaju i jedva čekam da izađem.
Ugledam trg kroz prozor autobusa. Ogroman, osvetljen trg. Podseća me na Trg heroja u Budimpešti, i na ogromne trgove u ogromnim gradovima u kojima nikada nisam bila. Sve je ogromno, a ja se gušim u ovo malo prostora dok se tiskam u masi neokupanih putnika.
Ne mogu da se iskobeljam na vreme, i promašujem stanicu. Sranje! Znam da ne treba da se nerviram oko toga, pogotovo jer volim da šetam. Ali ima dana kada me sve nervira. Preznojila sam se, a zima je, u žurbi sam, sama sam i mrak je. Nije mi do šetanja. Želim kući.
Scribbled Paper 