Na trotoaru, neko je roze kredom u boji napisao: “Jovane, prati znakove”. Pored natpisa bila je nacrtana strelica koja je pokazivala unapred.
Tag: grad
Provaliti život
Sedim na balkonu oskudnog stančića blizu obale. Unutra me danas sve nekako guši, a i iznutra, samo na otvorenom osećam da mogu da dišem. A i napolju miriše na more i oprane čaršave, pa prosto vuče da izađeš.
Na kolenima mi je sveska, u ruci olovka, a u glavi prava pometnja. Četiri godine sam maštala da dođem ovde i pišem knjigu. Baš u ovako nekom stanu, baš na ovom ostrvu. I baš ovako, olovkom na papir, pre nego što prekucam reči. Verovala sam kako je baš to ono što mi treba, što fali mom životu. I evo, pre nekoliko dana sam došla, smestila se, raskomotila – i sve mogu da radim osim da pišem. Ne mogu da usmerim misli u pravcu koji se meni dopada. Kud god ja probala da pobegnem od sebe, iste misli me uvek stignu i pronađu. I uvek se kreću kuda njima odgovara.
Karamela sa lešnikom
Razmišljam već nekoliko dana kako mi se jedu one „oldskul“ karamele sa lešnikom, u žuto-braon omotu. Pritegla me valjda neka tiha nostalgija za detinjstvom, za danima kad su mi život i misli bili daleko jednostavniji.
Sedim tako juče u trolejbusu, udubljena paralelno u telefon i u te svoje misli. Kad najednom, upita me baka pored mene: „Izvini, dušo, umeš li da barataš telefonom?“ Pogledam je i klimnem glavom. Ona izvuče iz torbe futrolu, iz nje mobilni telefon, i pruži mi ga puna poverenja. Od one je vrste „što ima samo crveno i zeleno dugme,“ da možeš da se javiš na njega i da nekog pozoveš. I poruke da šalješ, ako umeš. Ona ne ume.
Should I stay or should I go?
Otići iz Srbije ili ostati?
Ovo je pitanje na koje bih ranije ’ladno ispalila odgovor „ostati“, nebitno iz kojih sve razloga. Međutim, što sam starija, tako mi se mišljenje polako menja. Razgovarala sam s ljudima koji su otišli: zauvek, privremeno, ili su probali, nije im se dopalo, pa su se vratili. Dotakli smo se mnogih tema o tom odlasku, a najviše sličnosti i razlika između „nas“ i „njih,“ i prednosti i mana odlaska iz „tople“ Srbije na „hladni“ Zapad. I baš kad smo kod te poslovične balkanske topline naspram zapadnjačke hladnoće, to je najčešće spominjana razlika. Ona najviše muči Srbe na Zapadu, a zbog nje su se neki čak i vraćali u Srbiju. Srpska toplina, bliskost i srdačnost su ono što su mi svi, bez izuzetka, naveli kao stvar koja im nedostaje „preko“. I jogurt, ali to sad nije tema.
Igraj, igraj, i igraj
Kada je ušao u pab, malo me je unervozio.
Stariji čovek od oko šezdeset godina, možda čak i malo više. Kukastog nosa, odsutnog pogleda, i ne baš prijateljskih crta lica. Malo pogrbljen, u prevelikoj jakni, i sa nekakvom kesom u rukama. Muvao se u uglu, nervoznim pokretima pokušavajući da negde smesti tu kesu, mokru od snega.
Očito je bilo da tu ne pripada, da inače ne dolazi. Nismo ga nikad ranije videli, a nas troje smo svakog vikenda tu. Okrenula sam se ka prijateljima, i kroz puštenu kosu perifernim vidom držala dekicu na oku. Bio mi je čudan. Iz nekog razloga, njegov dolazak me je uznemirio.
Kada je skinuo jaknu, do mene je dopro miris nekog muškog parfema koji je delovao zastarelo. Onako, neki miris koji samo bi samo deke koristile. Pogledala sam ga diskretno kroz onu svoju puštenu kosu, i shvatila da je ispod jakne lepo doteran, u tamnom odelu i majici.
(Ne)sporazum
Imala sam dosta neobičnu i zanimljivu situaciju u gradskom prevozu danas. Mislim da je jedna od onih koje se dese samo jednom u životu, i ceo dan razmišljam o njoj.
Sreća
“Hihihi, danas ćemo prvi put biti na festivalu a da nije mrak. U 9 se još ne smrkne.”
-Ma baš me briga, ja to volim. Neobično je, ali mi je super.
Ulazimo u pab, tražeći mesto pod klimom ne bismo li se bar malo rashladili. Dve ture kasnije, shvatamo da je već vreme da krenemo ako želimo mesto u prvom redu. Izlazimo napolje i shvatamo – ipak idemo na festival po mraku. Tmurni i teški oblaci ubrzano prekrivaju nebo, a negde iza zgrada naziremo i munje. Vetar duva sve jače, ujedno i hladi i preti. Sreća pa ova suknja nije lepršava kao ona juče, baš bih bila zabava za prolaznike.
Devojka u gradu
Ušla sam u autobus, u nameri da obavim što imam po gradu, a potom odem kod momka u stan i tamo provedem ostatak večeri. Mrak je već pao, napolju zima ujeda, ali u autobusu osećam kako mi se kapljice znoja slivaju niz leđa. Gužva je ogromna, ljudi mi smetaju i jedva čekam da izađem.
Ugledam trg kroz prozor autobusa. Ogroman, osvetljen trg. Podseća me na Trg heroja u Budimpešti, i na ogromne trgove u ogromnim gradovima u kojima nikada nisam bila. Sve je ogromno, a ja se gušim u ovo malo prostora dok se tiskam u masi neokupanih putnika.
Ne mogu da se iskobeljam na vreme, i promašujem stanicu. Sranje! Znam da ne treba da se nerviram oko toga, pogotovo jer volim da šetam. Ali ima dana kada me sve nervira. Preznojila sam se, a zima je, u žurbi sam, sama sam i mrak je. Nije mi do šetanja. Želim kući.
Dom
Ovih dana trebalo bi svoj dosadašnji dom da zamenim drugim. Glava mi je puna mera prostorija i nameštaja, nacrta i ideja za što jeftinije uređenje stana, spiskova šta treba kupiti, a šta treba poneti iz kuće u kojoj sam 18 godina živela sa porodicom.
I kao da sve to nije dovoljno, puna je i razmišljanja o dosadašnjem i budućem životu, o tome kako će sve izgledati, kao i o tome šta je dom zapravo.
Putovanje
Spisak, sličan kao i svaki prethodni i svaki naredni, ali uvek pažljivo i promišljeno napisan.
Odabir odgovarajuće putne torbe.
Pažljivo slaganje stvari, tako da sve lepo stane i zauzme što manje mesta. Preslaganje nekoliko puta. Hm, možda je ovako ipak bolje?
Križanje sa spiska svega što je spakovano, a onda još jedan kraći spisak onoga što još ujutro treba dodati u torbu.
Pažljiv odabir muzike i knjige koje će mi praviti društvo u putu. Da se slažu jedna s drugom, a i sa mojim raspoloženjem.
Napunjena baterija fotoaparata i mobilnog telefona.
Obavezna trema i nesanica noć pred put. Ako i zaspim, svako malo se budim radi gledanja na sat i odbrojavanja minuta.
Buđenje pre alarma, neispavana i nestrpljiva da pođem. Pakovanje poslednjih sitnica uz jutarnju kafu i muziku. Tuširanje, oblačenje. Još jedna provera… Ok, sve je tu. Krećem.
Scribbled Paper 