Sreća

“Hihihi, danas ćemo prvi put biti na festivalu a da nije mrak. U 9 se još ne smrkne.”

-Ma baš me briga, ja to volim. Neobično je, ali mi je super.

Ulazimo u pab, tražeći mesto pod klimom ne bismo li se bar malo rashladili. Dve ture kasnije, shvatamo da je već vreme da krenemo ako želimo mesto u prvom redu. Izlazimo napolje i shvatamo – ipak idemo na festival po mraku. Tmurni i teški oblaci ubrzano prekrivaju nebo, a negde iza zgrada naziremo i munje. Vetar duva sve jače, ujedno i hladi i preti. Sreća pa ova suknja nije lepršava kao ona juče, baš bih bila zabava za prolaznike.

Stižemo, i čujemo gitaru sa bine. Počinje, i stigli smo tačno na vreme. Izgleda da su mnogi odustali zbog moguće kiše, tako da smo lako stigli do prvih redova. On zauzima mesto do ograde, a nas dve smo iza. Treba nam mesta za igranje, i ne gubimo vreme.

Izmišljamo koreografije na licu mesta, smejemo se rečima pesama i koje znamo i koje ne znamo. Light show sa bine meša se sa munjama svuda oko nas. Osetim prve kapi kiše na čelu. A potom i na rukama. Igranje ne prestaje, smeh se pojačava. A pojačava se i kiša. Kao da nas iskušava.

Neki odlaze, ali neki i ostaju. Bend prkosi kiši, čak i kada munje ostanu jedini light show. Ni mi ne odustajemo. On stoji kod ograde, propinje se na prste i peva iz sveg grla. Nas dve skačemo, zapinjemo za neravnine i upadamo u rupe u zemlji. Kosa nam se slepila za lice, a haljine za bokove. Tanke letnje patike su nam blatnjave, a stopala mokra. Čak su nam smežurani i prsti, kao da smo plivale. Dižemo ruke i glave da upijemo kišu koja nas sve više i više natapa. Pevamo, skačemo, vrtimo se i smejemo.

U jednom trenutku, nešto u meni prsne. I nešto se iz tog praska oslobađa. Ne sećam se da li je kiša bila hladna, a vetar topao, ili je bilo obrnuto. Ne sećam se da li sam u tom trenutku bila nasmejana, niti da li su mi oči bile zatvorene. Samo se sećam unutrašnjeg bljeska, poput onih razigranih munja na nebu iznad mene. Bljeska i praska iz kog se prolomio čisti, odavno zaboravljen osećaj sreće.

Nije da sam do tada bila nesrećna. Naprotiv. U poslednje vreme, mnogo toga ide po planu i kako želim. Zadovoljna sam. I smejem se često. Ali osećaj sreće kakav sam iskusila te večeri, poslednje nedelje u julu, nije se desio godinama.

Srećna u isto vreme zbog toliko toga, a što mogu da razlučim tek sad. Mlada sam i zdrava. Slušam muziku i igram. Srećna jer sam doputovala da bih bila na tom mestu, u to vreme. Jer uopšte mogu da putujem, i jer imam koga da putuje sa mnom, i koga da me ugosti. Srećna jer sam okružena ljudima koje volim i koji vole mene (a to nije lako). I srećna jer me zabole za kišu i blato, da li ću se razboleti, u čemu ću uopšte putovati nazad i kako ću leći s mokrom kosom. Srećna jer me, nakon nekoliko godina, konačno zabole da budem “odgovorna” i “odrasla”. Makar samo na trenutak.

Ali, taj trenutak bio je dovoljan da me podseti šta mi treba da budem potpuno srećna, i istinski radosna: da prestanem da brinem šta će biti sutra. Da prestanem da brinem, generalno. Da se opustim i uživam u kiši, blatu i prljavštini bez “kako?” i “šta ako?” Pa makar se sutra stvarno razbolela – biće vredno tog trenutka sreće.