Prijatelju

Prvo sam se pitala, razmišljala i zamišljala.

Kako si izgledao kada si ustao tog jutra? Da li si bio nervozan i unezveren, ili smirenog, pomalo tupog pogleda? Ili možda sa nekim osmejkom u uglu usana?
Kada si stigao tamo? Da li si otključavao drhtavim rukama, ili spretno i odlučno, kao i drugih dana kada tamo ulaziš?
Da li si posedeo neko vreme na prozoru ili na terasi, popušio cigaretu ili džoint? Ili si samo unezvereno upao unutra i završio sa tim? Da li si stao na prozorski sims, ili sedeo na njemu? Ili je to pak bilo preko ograde terase?
Da li si na kratko uživao u pogledu?
Da li si se plašio?
Da li te je bolelo?

Da li si to planirao ili priželjkivao danima, mesecima, godinama? Ili si samo tog jutra ustao i odlučio?
Da li si nešto uzeo, ili bio hladne glave? I da li je tvoja glava, uopšte, ikada bila hladna?

A onda, prestala sam da zamišljam i da se pitam. Odjednom sam sve zamrzla. Kada mi se javi misao o tebi, ja pobegnem od nje u telefon, razgovor, knjigu ili posao. Kada te u retkim trenucima samoće vidim kako padaš, nateram se da mislim o nečemu drugom. Kada negde čujem našu pesmu, pobegnem i od nje, makar samo tako što zapušim uši. Kada naiđem na neku od naših zajedničkih fotografija, sklonim pogled. Sklonim ga kao da se stidim.

A možda se, baš, i stidim.

Možda se stidim što nisam bila bolji prijatelj. Što te nisam pažljivije osluškivala i više se trudila da te shvatim. Što nisam prepoznala znake i pozive za pomoć, jer sam prestala da slušam svoju intuiciju. Što ti nisam više i češće govorila da te volim, i koliko te volim. Nikad me nije bilo sramota da ti to kažem, ali trebalo je to češće da radim. Tek sada znam koliko ti je to bilo potrebno. Ali ne znam da li bi moglo da ti pomogne. Bar malo. Stidim se što nisam znala kako da se postavim, kada je to najviše trebalo da znam. A nažalost, ni kada bi se vratio, ponovo to ne bih znala. Ne bih znala šta bi trebalo.

Možda bi trebalo da budem više sa tobom. Da češće dolazim. Da te češće zovem. Možda je i ti trebalo da mi kažeš da ti je teško. Da mi kažeš da si pio lekove, i prestao. Možda je trebalo da nastaviš da ih piješ. Možda je bilo drugog rešenja. Da li je?

P. mi kaže da možda i nije. Možda su alternative bile polu-umrtvljeni život na lekovima, ili život nekoga od koga naposletku svi beže, a nekada su ga obožavali. Možda je, za tebe, skok bio jedini spas. Da ostaneš zauvek mlad, drag i obožavan, pre nego što postaneš odbačen i “lud”. Trudim se da verujem u to. Ali teško mi je. Iz verovatno krajnje sebičnih razloga, volela bih da si odabrao nešto drugo. Jer mi nedostaješ.

Jer ti nisam dovoljno puta rekla da te volim i koliko te volim. Jer jesmo mnogo, ali ne dovoljno puta igrali na ulici i pevali našu pesmu sa Jontrom uz raštimanu gitaru i hrapavi glas. Jer ti nisam još sve ispričala, a ni ti nisi meni. Jer nikad ne bi bilo dovoljno, kada je druženje sa tobom u pitanju. Jer si ti “biće sa iste planete kao i ja, samo smo pali na Zemlju par stotina kilometara jedno od drugog”, što sam ti jednom napisala kad smo bili klinci.

Napisala sam tad i da ne treba da budemo tužni što se razilazimo, nego da budemo srećni što smo se videli. Jer je morao da se nađe način da se ne raspadnemo od muke svaki put kad se razdvojimo, a znamo da će proći meseci, godina ili dve dok se ponovo ne vidimo. I uspevalo je, bar meni. Počinjala sam da budem srećna što smo se videli umesto tužna što si otišao.

Pokušala sam tako i sada. Da se fokusiram na sreću i čast što sam te poznavala. Što sam za svog života imala priliku da mi prijatelj bude neko ko je čista Ljubav u ljudskom obliku. I što su, i nakon 15 godina, mnogi nezaboravni trenuci baš oni koje sam provela s tobom. Ali, jebote, sada mi ne uspeva. Iako bih da verujem da si se samo vratio na našu planetu i da me tamo čekaš, ostala sam te željna na ovoj, i ne mogu da se pomirim sa tim.

Nedostaješ mi.

I volim te.