Tag: ljubav

Fragmenti sećanja II

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Rani avgust. Prvi put oči u oči, u njegovom gradu. Vazduh stoji, toplo je i zagušljivo kako ume biti samo na autobuskim stanicama. Na taj zagrljaj smo čekali celu večnost i pustili smo ga da traje isto toliko.

Prvi poljubac na drumu, dok se udaljavamo od smrdljive stanice i teškog gradskog vazduha. U starom autobusu koji čini da svaka rupa na putu deluje dublje i veće nego što jeste. Nisko letnje sunce nam greje kožu dok ga gledam u oči i govorim: „Čoveče, pa mi nećemo imati mesto na kom smo se prvi put poljubili!“ Smejemo se i ponovo ljubimo.

Tiho jutro nakon bučne festivalske noći. Sunce blješti kroz prozor sobe, odbija se o bele zidove, a beli čaršafi mirišu na čisto. Njegova bela koža, i moja nešto tamnija, prepleteni prsti, topao dah. Tiho peva Leonard Cohen sa telefona na natkasni. „You ditch it all to stay alive. A thousand kisses deep…“

Continue reading “Fragmenti sećanja II” →

Tamo gde smo stali

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Ne znam kada smo se tačno upoznali. Znam samo da je bilo toplo, raspust između osnovne i srednje škole: za mene sada već neki drugi život. Sa njegovom rođakom, a mojom drugaricom, ušla sam u njen novi stan. Još uvek je bilo većinom nenamešteno, sećam se samo sivog kasetofona u ćošku i koščate ruke koju mi on pruža da se upoznamo. Slušali smo EKV sa kasete i bilo je kao da se znamo oduvek.

Continue reading “Tamo gde smo stali” →

Prvi sastanak

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

„Rođen sam u malom, bezimenom selu, ali znaš, ja sebe smatram građaninom sveta. Radim kao [zanimanje izgovoreno na engleskom jeziku]. Takođe sviram gitaru, violinu, trubu, klavir i kontrabas. Vozim bicikl, skejtbord i trotinet. Klizam, skijam, ronim, planinarim, trčim, idem u teretanu, igram basket, fudbal i golf. Odgledao sam sve serije i filmove koji postoje na svetu, i to, znaš, isključivo evropske i azijske, američki su tako mejnstrim.

Continue reading “Prvi sastanak” →

Volim i(li) ne volim

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Primetila sam da se u današnjem društvu često pravi prilično stroga podela na one koji vole ljude i one koji ih ne vole. I u nekom trenutku svog života, počela sam da razmišljam o tome da li sam ja „volim ljude“ ili „ne volim ljude“ tip osobe. Već godinama ne dolazim do jasnog odgovora, i počinjem da shvatam zašto ga i dalje nemam.

Continue reading “Volim i(li) ne volim” →

U izmaglici

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Sećam se tog dana živo, a prošla je godina.

I od tog dana, osećam se kao da sam u izmaglici. Zamaglio mi se um od svega što već godinu dana ne razumem i ne mogu da prihvatim. I pogled od svih suza koje za tobom nisam isplakala. Zamaglila su mi se osećanja od svega onoga što nisam stigla da ti kažem pre nego što si otišao. I od svega što se kasnije desilo, a nisam mogla da podelim sa tobom.  A život, iako ga i dalje često gledam kao kroz izmaglicu, naizgled se nastavio. I svet koji od tog dana gledam drugim očima, nastavio je da se kreće.

Continue reading “U izmaglici” →

Lovor

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Juče sam prvi put osetila miris svežeg lovora.

Hodala sam uličicama i stepenicama Herceg Novog, puštajući sebe da zalutam i uživajući u osećaju istraživanja i doživljavanja grada koji mi je potpuno nov. Nisam stavila slušalice i pustila muziku, da se ne izgubim u njoj i nešto ne propustim. Usredsredila sam se na čulo vida i pustila ga da me vodi, da mi pokaže gde ima nešto lepo za fotografisati. A toga je bilo gde god se okrenem.

Provela sam nekoliko sati u lutanju i fotografisanju. Već sam se pomalo umorila, i odlučila da polako krenem natrag ka svom smeštaju. Dok sam se penjala uz poslednje uzane stepenice, misli su me već negde odvukle. Odjednom, u stvaran svet me je vratio nestvaran miris.

Continue reading “Lovor” →

You’ll come and get me in my sleep

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Pre godinu dana u ovo vreme bili smo u Zagrebu kod Miloša i Davora. Danas, godinu dana kasnije, u posetu nam dolazi Davor. To je prvi put da ćemo se videti od kako se Miloš ubio. I pomalo je napeto.

Nas dvoje sedimo u stanu i čekamo ga. U pola smo neke priče kad zazvoni zvono na vratima. Ja ustajem, otvaram – a njih dvojica stoje pred vratima. Obojica! Sa osmehom na licima iz kog prosto vrišti “Iznenađenjeee!”

Continue reading “You’ll come and get me in my sleep” →