Pre godinu dana u ovo vreme bili smo u Zagrebu kod Miloša i Davora. Danas, godinu dana kasnije, u posetu nam dolazi Davor. To je prvi put da ćemo se videti od kako se Miloš ubio. I pomalo je napeto.
Nas dvoje sedimo u stanu i čekamo ga. U pola smo neke priče kad zazvoni zvono na vratima. Ja ustajem, otvaram – a njih dvojica stoje pred vratima. Obojica! Sa osmehom na licima iz kog prosto vrišti “Iznenađenjeee!”
Izgledaju odlično. Malkice starije. Miloš izgleda nekako ozbiljnije, i staloženo. Skratio je kosu još malo, i dobio par sedih, kao ja.
Ne govorim ništa, samo uvučem Miloša u stan, zagrlim ga i ne puštam. Nisam besna što sam sve ovo vreme mislila da je mrtav i što sam patila zbog toga. Nisam ljuta što me je nasamario. Samo mi je laknulo što ga vidim, što je sada tu.
Dok se mi grlimo, moj momak se pozdravlja s Davorom, koji mu objašnjava da su oni sve to izrežirali. Pomalo ljut i u neverici, upita Miloša zbog čega su to uradili, ali ne dobija odgovor. On i ja stojimo i grlimo se, zatvorenih očiju. Govorim mu: “Sada te držim, i nikad te više neću pustiti.”
Poželela sam i ja da pitam zbog čega ta predstava, ali sam se tad probudila. I neko vreme mi se činilo da se sve to stvarno desilo. Da sam osetila njegovu toplinu i one mršave ruke koje me stežu u jak zagrljaj. Da je živ, da nam je razotkrio svoju smicalicu i dobro se zabavio. A i nekako, takva budalaština svetskih razmera bi pristajala uz njega. Uvek je imao neviđeno lude ideje. Valjda sam zato u ovaj san odmah nakon buđenja verovala duže nego u bilo koji, ikad. Ali ipak prekratko.
Samo da znaš, prijatelju, dobro si došao u moj san kad god ti se dolazi. Možemo se družiti barem tu. I znaj da te, makar u snu, nikad neću pustiti.
Scribbled Paper 