„Rođen sam u malom, bezimenom selu, ali znaš, ja sebe smatram građaninom sveta. Radim kao [zanimanje izgovoreno na engleskom jeziku]. Takođe sviram gitaru, violinu, trubu, klavir i kontrabas. Vozim bicikl, skejtbord i trotinet. Klizam, skijam, ronim, planinarim, trčim, idem u teretanu, igram basket, fudbal i golf. Odgledao sam sve serije i filmove koji postoje na svetu, i to, znaš, isključivo evropske i azijske, američki su tako mejnstrim.
Ah, zaboravih ti reći, ja se takođe bavim i hortikulturom, proučavanjem ptica, horoskopa, nemuštog jezika i kvaliteta pijaće vode. Čitam iz karata, pasulja, dlanova i s usana. Putovao sam u sedamnaest različitih zemalja u protekle dve godine. I znaš, ja kad putujem, ja se saživim sa narodom, ja nisam obični turista. Fuj, turisti! Govorim osamdeset različitih jezika. Umem i da kuvam. Najviše volim italijansku i japansku kuhinju, belgijsku čokoladu i francuska vina. Imam svoj stan i auto i vikendicu i kuću na selu. I para imam. I svoju firmu. Doživljavam mnoštvo avantura, ceo moj život je spektakularan, i ja sam spektakularan i tako, tako zabavan, neobičan, svestran! Sve umem, sve imam, sve hoću, sve znam!
Nego, ti? Šta ti radiš u životu?“
Ja idem sa mamom na pijacu skoro svakog vikenda. Družim se sa porodicom i drugarima. Mazim ulične pse i mačke. Ne znam kako se tačno moje zanimanje zove, al’ recimo da sam bloger. Ili možda pisac.
Obožavam da pevam, i radim to potpuno očajno. Isto je tako i sa igranjem. Fotografišem i pišem, i obe stvari radim sasvim prosečno, ali ih baš volim.
Pravim spiskove i zapisujem sve što treba da uradim i kupim, da ne bih nešto zaboravila. A onda spiskove zaboravim kod kuće kad krenem u kupovinu. Filmove ne gledam često, a i kad gledam, nastojim da budu glupi i da me ne teraju da razmišljam previše. Serije gledam. Britanski i američki mejnstrim. I crtaće isto.
Sve što skuvam izgleda kao da ga je zgazio slon. Ali može se pojesti, bude ukusno. Pijem pivo, jeftini džin ili domaću rakiju. Ponekad i crno vino sumnjivog porekla.
Ne posedujem gotovo ništa, osim brda uspomena, fotografija i svesaka.
Putujem kako stignem, kada stignem i čime stignem. I na putovanjima ponekad malo zalutam, mnogo fotografišem, i privlačim poglede jer imam ogromnu mapu i još veći ranac. Jer sam pravi turista. Govorim tečno samo jedan strani jezik, a na ostale odgovaram osmehom i mlataranjem rukama.
Idem na koncerte i plačem u publici kad me pesma pogodi.
Čitam knjige.
I sve u svemu, živim jedan tako spektakularno običan život.
Ah, zaboravih ti reći: pored knjiga, takođe i emocije iz očiju dosta dobro i rado čitam. A iz tvojih upravo čitam koliko si u panici.
U panici si jer znaš koliko si običan i prosečan, a svim silama se trudiš da se predstaviš drugačije. Jer misliš da moraš biti izuzetan, baviti se desetinama različitih stvari, i biti briljantan u svima njima. I znaš da niko to nije, na čelu s tobom. U panici si, jer shvataš da vrlo dobro vidim šta je iza tvoje maske lažne posebnosti, i da se baš zbog te maske neću nikad zaljubiti u tebe.
Ako se ikad budem ponovo zaljubila, biće to u onoga ko je svestan svoje neposebnosti i ko prihvata svoju prosečnost. Ko sa osmehom može da kaže da mu kuvanje baš i ne ide najbolje i da bez blama prizna da nije pročitao baš sve lektire. U onog ko će zajedno sa mnom da peva falš i loše igra na još goru muziku. I ko će sa mnom da gleda crtaće. One najpoznatije, američke, mejnstrim.
Ne u onog ko ima masku posebnosti, čak ni ako je skine preda mnom. Već u onog ko sebe dovoljno poznaje i ceni da tu masku nikad ni ne stavi.
Scribbled Paper 