U izmaglici

Sećam se tog dana živo, a prošla je godina.

I od tog dana, osećam se kao da sam u izmaglici. Zamaglio mi se um od svega što već godinu dana ne razumem i ne mogu da prihvatim. I pogled od svih suza koje za tobom nisam isplakala. Zamaglila su mi se osećanja od svega onoga što nisam stigla da ti kažem pre nego što si otišao. I od svega što se kasnije desilo, a nisam mogla da podelim sa tobom.  A život, iako ga i dalje često gledam kao kroz izmaglicu, naizgled se nastavio. I svet koji od tog dana gledam drugim očima, nastavio je da se kreće.

Novi Sad se pomalo menja. Ljudi dolaze i odlaze. Naša generacija odrasta, žene se i udaju, i njihova deca trčkaraju ulicama. Neka naša mesta više ne postoje, ali otvaraju se neka nova. Nešto se ruši, a nešto gradi.
Mada, naravno, neke stvari su i ostale iste. Jontra i dalje svira gitaru kod Gradske kuće, i skoro svaki put naiđem baš kad svira onu pesmu. S tom razlikom da je nikad više neću pevati sa njim. Nije to isto bez tebe.

I moj život se naizgled nastavio od kada nisi tu. I potpuno se preokrenuo. Ponovo sam promenila grad i stan. Promenila sam se i ja. Neke ljude sam ostavila iza sebe, a neke nove primila u život. Svašta sam naučila, svašta i zaboravila. Putovala sam. Bila sam čak ponovo i u Zagrebu, iako ti više nisi tamo. Razboljevala sam se i lečila. Bila sam sjebana, tužna, nervozna, pod stresom; opuštena, srećna, vesela, euforična, svakakva! Odljubljivala sam se i zaljubljivala, ali nekako, drugačije nego ranije. Ma, sve bih ti to sad ispričala i sve bi razumeo. Mnoge stvari bi samo ti i razumeo.

Bilo je ovo stresnih i intenzivnih godinu dana. Sve se promenilo i preokrenulo, počev od onog dana. Ali toliko toga obavijeno je izmaglicom koja se još uvek nije razišla. Svašta sam doživela, i tako često sam žudela da sve to podelim s tobom. I premda nisi bio tu, na neki način i jesi. Jer u svem ovom ludilu, nije prošao dan da nisam pomislila na tebe, bar na trenutak. 365 dana, svaki dan, proveo si sa mnom bar neko vreme u mislima.

Prošlo je godinu dana, a tvoj lik, smeh, glas i miris su i dalje jasni u mom sećanju. Sve što smo doživeli i podelili za petnaest godina je i dalje jarkih boja i puno detalja. I sada vidim da, u godini stresa, promena, avantura, stvaranja uspomena i pokušaja da ih sačuvam – ti si jedino što se u meni ni na trenutak nije zamaglilo.

A_LOT_OF_HAIR

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s