Ne znam kada smo se tačno upoznali. Znam samo da je bilo toplo, raspust između osnovne i srednje škole: za mene sada već neki drugi život. Sa njegovom rođakom, a mojom drugaricom, ušla sam u njen novi stan. Još uvek je bilo većinom nenamešteno, sećam se samo sivog kasetofona u ćošku i koščate ruke koju mi on pruža da se upoznamo. Slušali smo EKV sa kasete i bilo je kao da se znamo oduvek.
Tag: prijateljstvo
Karamela sa lešnikom
Razmišljam već nekoliko dana kako mi se jedu one „oldskul“ karamele sa lešnikom, u žuto-braon omotu. Pritegla me valjda neka tiha nostalgija za detinjstvom, za danima kad su mi život i misli bili daleko jednostavniji.
Sedim tako juče u trolejbusu, udubljena paralelno u telefon i u te svoje misli. Kad najednom, upita me baka pored mene: „Izvini, dušo, umeš li da barataš telefonom?“ Pogledam je i klimnem glavom. Ona izvuče iz torbe futrolu, iz nje mobilni telefon, i pruži mi ga puna poverenja. Od one je vrste „što ima samo crveno i zeleno dugme,“ da možeš da se javiš na njega i da nekog pozoveš. I poruke da šalješ, ako umeš. Ona ne ume.
Volim i(li) ne volim
Primetila sam da se u današnjem društvu često pravi prilično stroga podela na one koji vole ljude i one koji ih ne vole. I u nekom trenutku svog života, počela sam da razmišljam o tome da li sam ja „volim ljude“ ili „ne volim ljude“ tip osobe. Već godinama ne dolazim do jasnog odgovora, i počinjem da shvatam zašto ga i dalje nemam.
Začarana
Kakve si to čini bacio na mene pre nego što si otišao? Znala sam da si mi sipao nešto u onu kafu!
-Koristio sam retku vrstu čini: dobrotu prema nekome koga ne poznaješ, ne tražeći ništa zauzvrat.
Jednostavna je, ali najmoćnija.
Zaista, retka vrsta. I uistinu najmoćnija od svih.
U izmaglici
Sećam se tog dana živo, a prošla je godina.
I od tog dana, osećam se kao da sam u izmaglici. Zamaglio mi se um od svega što već godinu dana ne razumem i ne mogu da prihvatim. I pogled od svih suza koje za tobom nisam isplakala. Zamaglila su mi se osećanja od svega onoga što nisam stigla da ti kažem pre nego što si otišao. I od svega što se kasnije desilo, a nisam mogla da podelim sa tobom. A život, iako ga i dalje često gledam kao kroz izmaglicu, naizgled se nastavio. I svet koji od tog dana gledam drugim očima, nastavio je da se kreće.
Fragmenti sećanja
Sa nepunih 18 godina, prvi put sam bez roditelja tako daleko. Dve hiljade kilometara od kuće. U Barseloni.
Sa nekoliko drugarica lunjam ulicama i ne mogu da se skoncentrišem na njih i na priču, već sam potpuno očarana svime što vidim. Veliki, prelepi grad kao da me obuzima sa svih strana, dok se blentavo osmehujem i ljudima, i zgradama, i drveću, i automobilima. Sve izgleda bolje nego kod kuće, i deluje kao da je sve idealno i kako treba.
Putovanje
Spisak, sličan kao i svaki prethodni i svaki naredni, ali uvek pažljivo i promišljeno napisan.
Odabir odgovarajuće putne torbe.
Pažljivo slaganje stvari, tako da sve lepo stane i zauzme što manje mesta. Preslaganje nekoliko puta. Hm, možda je ovako ipak bolje?
Križanje sa spiska svega što je spakovano, a onda još jedan kraći spisak onoga što još ujutro treba dodati u torbu.
Pažljiv odabir muzike i knjige koje će mi praviti društvo u putu. Da se slažu jedna s drugom, a i sa mojim raspoloženjem.
Napunjena baterija fotoaparata i mobilnog telefona.
Obavezna trema i nesanica noć pred put. Ako i zaspim, svako malo se budim radi gledanja na sat i odbrojavanja minuta.
Buđenje pre alarma, neispavana i nestrpljiva da pođem. Pakovanje poslednjih sitnica uz jutarnju kafu i muziku. Tuširanje, oblačenje. Još jedna provera… Ok, sve je tu. Krećem.
Scribbled Paper 