Primetila sam da se u današnjem društvu često pravi prilično stroga podela na one koji vole ljude i one koji ih ne vole. I u nekom trenutku svog života, počela sam da razmišljam o tome da li sam ja „volim ljude“ ili „ne volim ljude“ tip osobe. Već godinama ne dolazim do jasnog odgovora, i počinjem da shvatam zašto ga i dalje nemam.
Gledam ljude koji se svađaju i psuju u gradskom prevozu, tuku se u izlasku, pljuju i bacaju smeće na ulicu, tuku svoju decu… Upoznam ljude koji me opterete, iscede, napune negativnom energijom. Posle viđanja sa njima želim samo da zagnjurim glavu u jastuk i ugušim se. I mislim se tada: „Uf, mrzim ljude!“
S druge strane, vidim ljude koji se grle i blesave sa svojom decom na sred ulice, koji spuste novčanicu pred uličnog svirača i nasmeju se, koji skupljaju govanca za svojim psima… Upoznam neke pametne, svestrane ljude, sa sjajnim smislom za humor. Introspektivne, pronicljive. Uspešne, strastvene, posvećene sebi, porodici, prijateljima i onome što vole. I mislim se tada: „Kako volim ljude!“
O, kako je to sve zbunjujuće! Kako da odredim šta sam, ko sam, i kakva sam, kada imam dva toliko oprečna mišljenja unutar sebe? Da li sam mizantrop, ili pak filantrop? I nakon godina razmišljanja i naglih prelazaka iz krajnosti u krajnost, shvatila sam da, zapravo, nisam ni jedno ni drugo.
Pre svega, postoji veliki broj postupaka i ponašanja koje primećujem na ulici, svaki dan, i koji čine da impulsivno pomislim kako ne volim ljude. S druge strane, postoje i divni postupci koje isto tako primetim, koji mi izmame osmeh i topla osećanja. Ali, postupke bih mogla nabrajati do sutra, i to je, nekako, površno.
Uđem tada malo dublje, i počnem da razmišljam ne o postupcima stranaca koje primetim svaki dan, nego o ljudima koje lično poznajem, koje sam poznavala ili koje mislim da poznajem… I shvatim da, za razliku od mnogih s kojima sam razgovarala, nemam „polaznu tačku“ kada tek upoznajem nekoga. Ne krećem od toga da su svi dobri, niti da su svi zli, pa da čekam da mi nova osoba potvrdi ili pobije hipotezu. Radije od prvog momenta upoznavanja uključim svoj unutrašnji radar i oslonim se na njega. A kako vreme prolazi i nekog bolje upoznajem, ljudi se opet počnu svrstavati u dve grupe: oni koji mi se sviđaju ili koje volim, i one koji mi se ne sviđaju ili koje ne volim. A to je valjda i normalno.
Što sam starija, sve manje tolerišem u svom okruženju ljude koje ne volim i koji mi se ne dopadaju. Mnogo više me pogađa kad je neko negativan i kad me bilo čime opterećuje, nego što je to bio slučaj kad sam bila mlađa. Uostalom, dovoljno mi je „Uf, mrzim ljude!“ misli koje mi izazovu nepoznati, da bih još i poznate pustila da čine da se tako osećam. I zbog toga, uklanjam ih iz svog života, jednog po jednog.
Sa druge strane, sa skoro trideset godina, imam prijatelje sa kojima se družim preko pola svog života. Zajedno rastemo i odrastamo, pratimo jedni druge u promenama i u svim situacijama koje nam život nabaci. Ima i onih sa kojima se družim kraće, a zovem ih prijateljima jer su nebrojeno puta pokazali da to jesu. To su ljudi koje toliko volim da me ponekad malo zaboli srce, jer ne može da stane sva ljubav u njega. I to su oni koje bih volela da zadržim u svom životu zauvek.
I jedna i druga grupa su pri upoznavanju sa mnom imali isti, fer start: odsustvo bilo kakve pretpostavke o njima. Odatle, jedni i drugi su imali priliku da se upoznamo i da mi pokažu ko su i kakvi su. A moj unutrašnji radar, moja pamet i moje srce su odabrali one koje smatram da vredi i treba voleti.
Naposletku, da li volim ili ne volim ljude? Pa, oba osećanja su i dalje tu, i lome se u meni skoro svakog dana. Ali baš zato biram da se okružim onima koje volim i koji mi prijaju. Onima koje dobro poznajem, ili su mi toliko prijatni da želim bolje da ih upoznam… I sve to da bih, jednog dana, mogla reći: da, volim ljude.
Scribbled Paper 