Dom je tamo gde…

Kad sam bila dete, moja porodica selila se mnogo puta. I kroz sve te selibe, nikad se nisam zapitala šta je za mene dom. Svaka od kuća i stanova u kojima smo živeli bili su baš to.

A onda, pre nekoliko godina, prvi put sam se odvojila od porodice i pokušala da stvorim svoj novi dom. Tek sam tad počela da razmišljam šta ta divna reč za mene uopšte znači i kako da je definišem. I zaključila sam dve stvari: dom je tamo gde je osoba sa kojom želim da provedem ostatak života. I dom je tamo gde jedva čekam da se vratim.

Nisam se nikad osećala kao „svoj na svome“ u stanovima u Beogradu u kojima sam živela. A vremenom mi je i kuća u Novom Sadu, u kojoj sam provela osamnaest godina, postala mesto gde samo dolazim u goste. Osećaj sigurnosti, onaj osećaj da sam „došla svojoj kući,“ se izgubio. Više nije bilo mesta gde jedva čekam da se vratim. A vremenom sam postajala svesna da ni osoba sa kojom sam živela nije bila ona sa kojom želim da provedem ostatak života. Osećala sam se kao da više nemam dom i da nigde ne pripadam.

Povremeno, u dugim noćnim šetnjama kada dođem kod mame u goste, Novi Sad je umeo da me obgrli svojim uskim ulicama i uteši mirisima poznatog. Mirisi ulica i moje porodične kuće su me u mislima vraćali u detinjstvo i ranu mladost, kada je sve bilo u redu čak i ako je delovalo da nije. Kada sam imala svoju bazu i mesto gde jedva čekam da se vratim. Kada sam pripadala.

Lutajući između dva života, od kojih ni jedan više nije bio moj – naposletku sam se otcepila od svega toga i započela nešto treće. Vratila sam se u svoj rodni grad, pronašla stan po svojoj meri, i počela da živim sama.

Bilo je lepo, ali često i teško. Trebalo je oformiti nove navike, rutinu, i najefikasnije načine za obavljanje gomile svakodnevnih obaveza. Pronaći sebe, koliko god to kliše zvučalo. Ponekad bih bila sama po nekoliko dana, ne progovorivši ni reč. Druga krajnost je bila da ne stižem da dišem od viđanja s ljudima. Bilo je teško ne sagoreti od previše vremena s drugima, ili s druge strane ne upasti u vrtlog usamljenosti i tuge jer sam previše vremena provela sama. Delovalo je nemoguće pronaći ravnotežu i shvatiti šta zapravo želim i kako moj život treba da izgleda.

Vremenom, polako, i za mene neprimetno, sve je počelo da dolazi na svoje. Sinoć me je posetila sestra od tetke, sa kojom se družim celog života. Kao kad smo bile klinke, prespavala kod mene, jer smo se zapričale i ostale budne do iza ponoći. Nameštajući se na kauču i pokrivajući se ljubičastim ćebetom, rekla mi je:

„Jao kako volim ovaj tvoj stan, baš se lepo osećam! I isto miriše kao tvoja kuća na Podbari. Znam kad uđem da me čekaju neke palačinke, razgovor i kafa.“

I tada me je puklo – ponovo imam svoj dom. Ovaj stan je mesto u kom se lepo osećam, koji je moj kutak, i mesto na koje jedva čekam da se vratim. Već neko vreme, kada uđem u njega, osećam da sam došla kući. Koliko god da je stvari i uspomena ostalo u mojoj staroj dečijoj sobi, izgleda da sam miris i duh svog nekadašnjeg doma unela i ovde.

Pomislivši na taj osećaj povratka kući koji imam kad kročim kroz ova vrata, shvatila sam još jednu važnu stvar. Da, dom je za mene i dalje mesto na kom je osoba s kojom želim da provedem ostatak života. Ali jedina osoba sa kojom ću zasigurno morati živeti zauvek sam ja sama. Stoga, ako je iznajmljeni, tuđi stan u kom živim samo ja sada postao moj dom… Izgleda da sam se najzad pomirila sa samom sobom i pronašla sebe. I ne želim nikad da izgubim ovaj osećaj!

One thought on “Dom je tamo gde…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s