Novembarsko sunce

Izašla sam napolje samo na brzinu, da „pokupim harač“. Banka, menjačnica i bankomat, sve je u centru, u vrlo uskom krugu, neću dugo. Dan je sunčan i topao, prelep za sredinu novembra, i deluje kao da su svi u centru baš u istom trenutku kad i ja. Svi kao da žele da upiju poslednje zrake sunca… ili bar to rade usput, nesvesno, dok im je cilj nešto sasvim drugo.

Tu su poslovni ljudi koji nekud žure. Ne verujem da zaista žure, nego samo konstano imaju osećaj da ih nešto goni, pa ustvari beže. Tu su studenti koji na pauzi između predavanja besciljno lutaju. Srednjoškolci iz gimnazije i muzičke škole u grupicama kupuju brzu hranu na velikom odmoru. Tu su i turisti koji fotografišu, opčinjeni Novim Sadom i suncem u novembru. Malo ko od svih njih gleda ispred sebe, već mahom u telefone. Ovi gonjeni jednako brzo i nervozno tipkaju koliko i hodaju. Ovi malo sporiji su naročito skoncentrisani na pisanje poruka, ali manje na hodanje. Idu u cik-cak, nesvesni sveta koji ih okružuje, kao bubašvabe. Svako samo što se ne sudari sa svakim. I imam osećaj da će se skoro svaka osoba s kojom se mimoiđem obrušiti na mene.

Uz hodače raznih vrsta, tu su i takozvani „ispijači kafa.“ Sede u krcatim baštama kafića, merkajući prolaznike ispod sunčanih naočara. Oko njih obleću prodavci parfema, prosjaci i gatare, dok ulični svirači izvode pozadinsku muziku za čitavu scenu. Grad mi izgleda pun kao košnica. Vrvi, diše, puca, ključa i vrišti. A i ja kao da ću uskoro proključati, pući i vrisnuti od njega.

Jedva sam dočekala da se sklonim iz svega toga, pa i sa poklonjenog nam novembarskog sunca. I u paničnom povratku kući, ugledam jednu devojku koja mi je u trenutku ukrala svu pažnju i smirila me ne rekavši mi ni reč. U potpunom ludilu koje je danas obuzelo grad, ona sedi na klupici, sa slušalicama u ušima, i žmuri. Ima blagi, jedva primetni osmeh na usnama, i zrači nekim čudnim mirom. Deli klupu sa momkom koji deluje nekako stegnuto, i kog očito ne poznaje. Deluje kao da ne pridaje nikakav značaj njegovom prisustvu i bira da ga bude nesvesna. I njega, i svih ljudi oko sebe, i današnjeg kolektivnog ludila.

Videvši je tako, sa zatvorenim očima, setila sam se verovanja iz detinjstva da nas drugi ljudi ne vide kad zažmurimo. Podsetila me je da je ponekad dovoljno samo sesti i zatvoriti oči ako želiš da pobegneš. Da te ne vide. Da budeš malo sam, iako si u sred centra grada preplavljenog ljudima.

I verujem da je ona, od svih njih, jedina istinski upila zrake novembarskog sunca.

2 thoughts on “Novembarsko sunce

  1. Заиста се сакријеш од свих када зажмуриш… чепови у ушима су некад бољи од слушалица. Слободно се утопиш у свој мали свемир, а добро знаш да бољи од твог свемира не постоји… и нико те не може повредити тада! Постајеш, макар на кратко, колико до буђења – сасвим неуништив!

    1. “а добро знаш да бољи од твог свемира не постоји”
      Ваља ми се с времена на време тога подсетити. И те мале и симпатичне, а ипак велике детиње мудрости: “ако зажмурим, неће ме видети”.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s