30

Danas mi je trideseti rođendan. To su “strašne” godine kad si žensko, pogotovo ako živiš na Balkanu. Društvo, roditelji, rođaci i poznanici, svi očekuju da se do tih godina udaš i rodiš decu. Da se brineš o sebi, svom partneru, i vašem podmlatku. A ako se ovo još nije desilo, osećaš pritisak čak i ako ti niko ništa ne govori. Razumeš i osećaš da stariš, ali sa druge strane – i dalje si tako mlada u srcu!

To su zbunjujuće godine. Čak sam čula i da ih zovu „drugi pubertet“. Možda se i vi osećate pomalo zbunjeno u ranim tridesetima, kao i ja. I ako je tako, budite sigurni da niste jedini. Ovo su neke od mojih briga, i možda će pomoći drugima da se barem osećaju manje usamljeno.

Tuđa očekivanja

Uopšteno govoreći, mene zabole za očekivanja koje društvo i drugi ljudi imaju od mene. Ja sam ono što jesam, uradiću stvari kad budem spremna, i uradiću ih na svoj način. Ali da li je zaista tako? Da li me zaista nije briga? Što sam bliže bila tridesetom rođendanu, sve više sam se osećala kao da me osuđuju i požuruju, uprkos činjenici da me skoro niko nije otvoreno kritikovao kad sam sa 29 godina prekinula dugu vezu. Ali zašto sam se osećala ovako? Mislim da sam provalila.

Ne mogu ni da nabrojim koliko puta sam čula komentare i kritikovanje devojaka koje u ranim tridesetim nemaju partnera i decu. Čula sam to od svoje mame, rođaka, drugara i poznanika. U početku, prosto nisam obraćala pažnju na to. Ali kada sam okončala dugu vezu na pragu tridesetih, počela sam da se osećam kao da se sva ova kritika i briga sada odnose na mene. I to je razlog što se osećam kao da sam pod pritiskom iako mi je malo ljudi išta reklo direktno.

Sad kad imam trideset, razumem te žene mnogo bolje nego iko ko je toliko „zabrinut“ što imaju toliko godina i neudate su. U ovim godinama, ja sam i dalje mlada i energična, želim da se zabavljam, i puna sam života kao u ranim dvadesetim. Sa druge strane, imam dosta životnog iskustva, za razliku od nekog u ranim dvadesetim. Samoodrživa sam, odgovorna, u boljoj formi nego ikad, a verujem i da sam u ovim godinama na vrhuncu seksualnosti. Zbog svega ovoga, imam veoma visoke kriterijume i neću se zadovoljiti bilo čime. Niko ne bi trebalo!

Telesne promene

Što se mene tiče, nikad nisam previše paničila oko fizičkih znakova starenja. Seda kosa, prve bore – primećujem ih, ali mislim da pričaju priču i daju mi na karakteru i lepoti. Ako neko želi da prekrije te sede i bore, treba da uradi to ako će mu dati više samopouzdanja. Ali ko želi da ih pokaže, i to je super. Samo uradite ono što vi mislite da treba, a za mene, to je da ih ne diram.

Međutim, postoje druge telesne promene oko kojih se treba više brinuti. U mom slučaju, osećam kao da je sve što sam zanemarivala u ranim dvadesetim sada došlo na naplatu. Imam nekih zdravstvenih problema i telesnih promena izazvanih time što se nisam čuvala kao mlađa. Stoga, najzad sam počela da vodim računa o svom zdravlju i blagostanju. Počela sam da vežbam, prestala da jedem sranja, prestala da pijem i smanjila pušenje. Znam da mi poneko piće i torta neće naškoditi, ali da mi to bude životni stil – to hoće. Ali ok, priznajem: večeras ću piti džina i jesti torte. Ipak mi je rođendan!

Prijateljstva

Kad sam bila mlađa, bilo mi je lako da se složim sa mnogo različitih ljudi. Nisam ni primećivala kada mi neko troši vreme i crpi energiju. Ali kako sam se približila tridesetima, pa i ranije, moj radar za energetske vampire se odlično kalibrisao. I sada osećam da ne mogu više da ih trpim u svojoj blizini, jer prosto više nemam toliko energije na bacanje.

U isto vreme, počela sam da shvatam da se održavanje nekih starih drugarstava pretvorilo u zaludan posao. I počela sam da puštam, bez krivice i kajanja koje bih osećala kao mlađa. Moj krug prijatelja se dosta smanjio u poslednjih par godina, i meni je to savršeno u redu. Ostala sam bliska sa onima koji mi nešto znače, koji me čine boljom osobom, i na koje se ugledam. Ima toliko stvari koje „moram“ da uradim na dnevnoj bazi, ne moram i da trošim energiju na održavanje odnosa koji mi više ništa ne znače.

Mesto pod suncem

U ovim godinama, i ja i dosta mojih prijatelja prolazimo kroz neku vrstu krize. Preispitujemo svoja i tuđa očekivanja, telesne i emocionalne promene kroz koje prolazimo, prijateljstva i veze… Za mene, osećaj je kao da pokušavam iznova da nađem svoje mesto pod suncem. Iznova upoznajem sebe, razdvajam tuđa očekivanja od sopstvenih, i pokušavam da ispunim ova druga. Da budem iskrena, taj proces mi oduzima mnogo vremena i energije.

Sa svim promenama kroz koje prolazim, potpuno mi je jasno zašto se ove godine zovu „drugi pubertet“. Šalim se sa par ljudi da punim „15 po drugi put“, i definitivno se tako osećam.

Ko sam ja i šta imam?

U ovom trenutku, postoji mnogo stvari koje ne znam o sebi i svetu. Nestrpljiva kakva jesam, ja bih sve odmah da ih saznam i nastavim sa svojim životom kao pametna, mudra i odgovorna odrasla osoba. Znam da se to neće desiti još skoro. Ali, mogu bar da se osvrnem na ono što sam postigla do sad. Možda to bar malo umanji zbunjenost.

-Imam krug prijatelja koje sam sama odabrala i koji su mene odabrali – to su ljudi koji mi pomažu da rastem i učim, koji me vole zbog onoga što jesam, i koje volim celim srcem i dušom.

-Imam veliku širu porodicu sa kojom iskreno volim da provodim vreme. Ne posećujemo se samo za praznike da sedimo u tišini. Okupljamo se bez ikakvog povoda, šalimo se i smejemo. Blejimo i izlazimo zajedno, i pomažemo jedni drugima kad god je nekom potrebna pomoć.

-Imam dva hobija koja me održavaju normalnom i pomažu mi da se izrazim još od kad sam bila dete. Jedan je pisanje, a drugi fotografija.

-Takođe, imala sam dovoljno sreće da sam ta dva hobija spojila i pretvorila u posao. Radim kao pisac na blogu o fotografiji, i zbog toga sam jedna od onih ljudi koji ne mrze ponedeljak.

-Imam petlju da napustim bilo šta što čini da se osečam loše, bilo da je to veza, grad, prijateljstvo ili posao. Možda trenutno ne znam baš tačno šta želim života, ali znam šta ne želim. Hej, i to je nešto!

-Imam svoje mane i tripove, ali i svoje kvalitete. Za razliku od petnaestogodišnje mene, svesna sam svih njih sad kad ponovo punim 15.

Zaključak

Bilo mi je dosta teško u poslednjih godinu dana, i znam da još nije gotovo. Mislila sam da znam šta radim, a onda sam u potpunosti promenila svoj život na pragu „strašnih tridesetih“. Ponovo preispitujem sebe, svoj život, svoje izbore, očekivanja i odluke nakon što sam godinama mislila da znam sve.

Sada, sa trideset godina, jedino što znam je da ne možeš uvek znati sve. Znam da se možeš izgubiti bilo kad, bez obzira koliko imaš godina. Ali znate šta? Takođe znam i da je to sasvim u redu. Niko nam nije dao mapu kretanja kroz život kad smo se rodili, tako da se svi s vremena na vreme izgubimo. Ali dokle god smo spremni da se nosimo sa tim i iznova crtamo svoju mapu – dobri smo!

Ja trenutno crtam svoju mapu i pravim prve korake ka ostatku svog života. A ako i vi trenutno radite isto to – želim vam sreću. Ne odustajte u traženju sebe i svog puta, koliko god da potraje.

A večeras, okružena svojim najbližim prijateljima, u svom omiljenom kafiću, piću u zdravlje svih nas koji smo se izgubili, ali smo dovoljno hrabri da iznova nađemo sebe i svoj put.

Živeli!