(Ne)sporazum

Imala sam dosta neobičnu i zanimljivu situaciju u gradskom prevozu danas. Mislim da je jedna od onih koje se dese samo jednom u životu, i ceo dan razmišljam o njoj.

Vraćam se sa psihoterapije, naravno zadubljena u sopstvene misli kao što obično budem posle tih susreta. Kao poručena mi naiđe 11-ica, uđem, javim se vozaču i pružim 500 dinara.

Tu smo negde godina, on je možda malo stariji od mene, ali možemo biti na “ti”.

Kaže on: “‘Ajde idi sedi, pa kad budeš izlazila dođi po kartu i kusur”.
Ja se nasmejem i odgovorim: “Ma ‘ajde, ne zezaj me”, misleći da me stvarno zeza.
On odgovori da se ne zeza i da stvarno odem pozadi.
“Šta, da ti ostavim 500 dinara”? pitam ja.
“Pa da”, odgovori vozač.

I dalje zbunjena, sve što sam uspela da kažem bilo je: “NEĆU”.
Samu sam sebe iznenadila. Slabo meni inače ide da jasno kažem da nešto neću.
“Dobro, onda stoj tu”, kaže mi vozač, ne naročito raspoložen da se nateže sa mnom.

Ostala sam da stojim tu blizu njega, sada dvostruko zbunjena: što njegovim zahtevom, što svojom reakcijom. Nakon minut-dva, pruža mi drugu novčanicu i kaže: “Evo ja tebi dajem dve hiljade da mi tu ne smetaš”.

Bez razmišljanja, uzmem ja tu novčanicu, ništa mi nije jasno, i sednem iza njega tako da može da me vidi. Da zna da neću pobeći sa dve hiljade dinara.

Razmišljala sam celim putem šta se ovo kog vraga desilo, kako da reagujem i šta da kažem kad budem izlazila iz autobusa. Rešila sam da samo budem iskrena, i probam da rešim tu, evidentno za oboje neprijatnu, situaciju.

Jednu stanicu pre moje, priđem mu, pružim onu dvohiljadarku i pitam kroz osmeh: “Hoćemo sad da razmenimo novčanice?”
Kako nije skupio dovoljno da mi vrati kusur, vratio mi je nazad svih onih 500 dinara.

“Izvini, znaš, ja sam stvarno mislila da me zezaš”.
-“Ma jok. Inače tako kad nemam da vratim ljudi mi zbrišu pa posle dolaze po kusur”.
“Nisam imala pojma. Stvarno sam mislila da je neka fora”.
-“Učili su nas na sociologiji da je nepoverenje ključ ljudskog opstanka”.
“Ima to smisla. Mada realno, ti si ispao potpuni kralj. Dao si mi 2000 dinara za mojih 500, ‘ladno sam mogla da izađem i da odem kući”.
-“Pa to sam uradio da vidiš da ti verujem”.

Onda sam mu rekla kako sam bila nešto pogubljena. Kaže on: “Ma skontao sam ja da si polupana, reko’ možda ti nešto nije dobro. Je l’ ti pao šećer? Hoćeš Domaćicu?” pita me dok izvlači kutiju keksa ne znam ni odakle.
“Joj ne mogu, hvala ti.”
-“Ma uzmi, sigurno ti je pao šećer, da se oporaviš”.

I ja uzmem tu Domaćicu, ponuđenu tako prijateljski, brižno, a mislim i kao neki znak primirja.

Ćaskali smo još malo, koliko smo mogli do stanice na kojoj izlazim, i pozdravili se kad sam izlazila.

*

Nisam u ovom događaju odmah jasno videla naravoučenije. Ali pročitavši ovu priču, jedna profesorica sa fakulteta mi je rekla da ga vidi. I sad kad razmislim, možda ih i ima nekoliko.

Da nam treba više poverenja.
Više iskrenosti.
Više brige za druge.
I više razumevanja.
A bogami, možda i više “NEĆU”.

Takođe i “da svako nosi svoj krst, da ima fenomenalnih ljudi svuda oko nas”, dodala je profesorica.

Mogli smo da razmenimo te novčanice, da ćutimo, i da ja izađem iz busa misleći da je on nadrkani kreten, a on da nastavi da vozi misleći da sam ja isfrustrirana ludača. Ali probila sam led i rekla šta mi je bilo u glavi. I za to sam dobila povratnu informaciju, objašnjenje onoga što meni nije bilo jasno, osmeh, i drugarsko ćaskanje.

I Domaćicu.