Igraj, igraj, i igraj

Kada je ušao u pab, malo me je unervozio.

Stariji čovek od oko šezdeset godina, možda čak i malo više. Kukastog nosa, odsutnog pogleda, i ne baš prijateljskih crta lica. Malo pogrbljen, u prevelikoj jakni, i sa nekakvom kesom u rukama. Muvao se u uglu, nervoznim pokretima pokušavajući da negde smesti tu kesu, mokru od snega.

Očito je bilo da tu ne pripada, da inače ne dolazi. Nismo ga nikad ranije videli, a nas troje smo svakog vikenda tu. Okrenula sam se ka prijateljima, i kroz puštenu kosu perifernim vidom držala dekicu na oku. Bio mi je čudan. Iz nekog razloga, njegov dolazak me je uznemirio.

Kada je skinuo jaknu, do mene je dopro miris nekog muškog parfema koji je delovao zastarelo. Onako, neki miris koji samo bi samo deke koristile. Pogledala sam ga diskretno kroz onu svoju puštenu kosu, i shvatila da je ispod jakne lepo doteran, u tamnom odelu i majici.

Odjednom, držanje i stav su mu se promenili. Nije više delovao pogrbljeno niti nervozno. Počeo je da igra, i to vrlo vešto, stilom Kristofera Vokena u spotu za „Weapon of Choice.“ Noge i ruke na sve strane, savršeno u ritmu. Lagan kao ptica, i kao da je oslobođen svakog tereta i brige.

Igrao je sam.

Svi smo igrali u paru ili u grupicama, a on je igrao sam. I mislim da mu to uopšte nije prestavljalo problem. Naprotiv, delovalo je kao da mu je ta samoća dobrodošla i potpuno rasterećujuća. I kao da smo svi mi ostali daleko usamljeniji od njega, u kolikoj  god grupi da smo izašli.

Kako je veče odmicalo, igrao je sve luđe, radeći sklekove, skačući, uplićući noge i vrteći se kao čigra. U jednom trenutku, dok je neko ulazio u pab, on je kroz otvorena vrata šmugnuo napolje. Jednako vešto igrao je i na snegu. Sneg pod njegovim nogama, sneg koji pada po njemu, a on igra, igra, i igra. Uplašila sam se da će se okliznuti, ali nije. Čak i na snegu i poledici, igrao je bolje i spretnije od svih nas na suvom. Gledali smo ga kroz otvorena vrata, i nagradili ga gromoglasnim aplauzom kad se vratio unutra. Međutim, dekica nije pridavao značaja našim ovacijama. Nije delovalo da je sve to radio da bi privukao pažnju, niti bilo koga impresionirao, već u potpunosti za sebe. Jer mu je tako došlo.

Nekoliko puta prokomentarisali smo da je verovatno malo lud. I premda mu se stav izmenio kad je počeo da igra, taj njegov pogled i dalje me je ispunjavao nemirom. Međutim, do kraja večeri osetila sam prema njemu i veliko poštovanje, divljenje, i želju da saznam koja je njegova priča. Šta je iza tog pogleda i iza tih spretnih plesnih pokreta. I šta je iza te samoće, koja meni nije delovala kao usamljenost.

U neko doba, nas troje smo pošli kući. Zajedno usamljeni. Nisam saznala dekicinu priču, i verovatno nikada neću. Ali jedno sam shvatila: kad mi dođe vreme da „poludim“, želim tako da poludim.

Želim da se petkom uveče doteram, izađem u sopstvenom društvu, i da igram, igram, i igram.