Kada je objavljena Fade to Black, prva balada Metalike, reakcije su bile burne. Pesma govori o depresiji i želji za samoubistvom, što su 1984. svakako bile škakljive teme. Mada, da se ne lažemo, i dalje su. Mnogi su osudili bend zbog teksta pesme, govoreći kako zagovara samoubistvo. Kružila je čak i urbana legenda kako su se neki klinci ubili baš zbog te pesme. Čak se i ja sećam da je ta priča kružila ranih 2000-ih kada sam bila tinejdžerka i slušala Metaliku. Continue reading “Fade to Black”
Tag: muzika
Ni malo naivno
Čoveče, šta ti je muzika! Slušaj ovu pesmu. Ni jedne reči nema, a kao da ti nešto govori sve vreme. Prosto kao da čuješ kako ti priča priču.
-Stvarno, instrumenti kao da pričaju…Znaš, razmišljao sam. Kada govorimo o vanzemaljcima, uvek ih pretstavljamo kao bića koja su iznad nas, koja su mnogo inteligentnija, razvijenija u svakom pogledu. Ali vidiš, možda mi nismo zapravo uopšte inferiorni.
Odakle ti to sad?
Igraj, igraj, i igraj
Kada je ušao u pab, malo me je unervozio.
Stariji čovek od oko šezdeset godina, možda čak i malo više. Kukastog nosa, odsutnog pogleda, i ne baš prijateljskih crta lica. Malo pogrbljen, u prevelikoj jakni, i sa nekakvom kesom u rukama. Muvao se u uglu, nervoznim pokretima pokušavajući da negde smesti tu kesu, mokru od snega.
Očito je bilo da tu ne pripada, da inače ne dolazi. Nismo ga nikad ranije videli, a nas troje smo svakog vikenda tu. Okrenula sam se ka prijateljima, i kroz puštenu kosu perifernim vidom držala dekicu na oku. Bio mi je čudan. Iz nekog razloga, njegov dolazak me je uznemirio.
Kada je skinuo jaknu, do mene je dopro miris nekog muškog parfema koji je delovao zastarelo. Onako, neki miris koji samo bi samo deke koristile. Pogledala sam ga diskretno kroz onu svoju puštenu kosu, i shvatila da je ispod jakne lepo doteran, u tamnom odelu i majici.
Sreća
“Hihihi, danas ćemo prvi put biti na festivalu a da nije mrak. U 9 se još ne smrkne.”
-Ma baš me briga, ja to volim. Neobično je, ali mi je super.
Ulazimo u pab, tražeći mesto pod klimom ne bismo li se bar malo rashladili. Dve ture kasnije, shvatamo da je već vreme da krenemo ako želimo mesto u prvom redu. Izlazimo napolje i shvatamo – ipak idemo na festival po mraku. Tmurni i teški oblaci ubrzano prekrivaju nebo, a negde iza zgrada naziremo i munje. Vetar duva sve jače, ujedno i hladi i preti. Sreća pa ova suknja nije lepršava kao ona juče, baš bih bila zabava za prolaznike.
Hineni
Kada toliko voliš i ceniš rad nekog poznatog, i kada toliko znaš o njemu, neprimetno stekneš osećaj kao da ga lično poznaješ. I na određeni način se vežeš za njega.
Sećam se mog prvog susreta sa njim. Prvi taktovi meni do tad nepoznate pesme okrenuli su mi glavu ka ekranu, i ostala sam prikovana za njega sve do kraja spota. Vrsta mraka u toj pesmi bila je tačno ono što se poklapa sa mojim mrakom, bar sam ja to tada tako osetila. Od tog trenutka, počela sam da ga upoznajem.
Nema odgovora
Češlja dugu smeđu kosu koja miriše na šampon od kokosa. Stavlja na leđa stari ranac, razdrndan od svih putovanja, koncerata i festivala, i trči na železničku stanicu. Ulazi u voz u poslednjem trenutku, smešta se, i voz počinje da juri neobično brzo za srpske pruge.
Najednom, voz je dovozi direktno u veliku arenu, gde koncert The Cure samo što nije počeo. Tamo je čeka i njen momak.
Tucaju se u kabini toaleta, nakon čega ne može više da navuče čarape tako da izgledaju lepo uz suknju, i umire od smeha samoj sebi.
Skida čarape, ostavlja ih u kabini, i zajedno sa momkom odlazi na koncert.
Čuju se prvi taktovi “Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me”. Zacrveni se, celo telo počne da joj pulsira i steže joj se nešto u grlu. Robert zapeva, a ona istovremeno sa njim napuklim glasom ispušta iste reči i počinje da plače.
Čuvar trenutaka
„Ne mogu da skontam šta je tačno umetnost kod fotografije: dobar fotoaparat, dobar fotograf, ili samo trenutak koji zabeležiš i sačuvaš.”
-„Mislim da je najbolje kada se poklope sve te stvari.”
„Kuda ćemo?”
-„Idemo da gledamo izlazak!”
Sunce se pojavljuje… Zora prelazi u jutro… Postaje sve toplije…
Umorni smo, ali lepo je. I ostali bismo tu, kad bi danima moglo da traje to jutro, taj izlazak, na tom pesku i pored te reke. I ples koji smo otplesali praćeni mojim smehom i muzikom koju smo čuli u glavama.
Scribbled Paper 