Spustila sam ranac i sela na retku travu, na samom “špicu” Štranda, pod drvetom. Nikog nema, sunce je nisko, Mild Orange dopire kroz slušalice… Milina. Tek što sam izvukla svesku i olovku, osetila sam nečije prisustvo iza sebe. Polako sam se okrenula i izvadila jednu slušalicu iz uveta.
Iza mene je zaista neko stajao. Sitan stariji čovek, sa sklopivom stolicom za plažu pod rukom.
“Mogla bi biti Tamara?”
“S nekim ste me pomešali.”
“Stvarno? Znači, niste Tamara?”
“Nisam.”
Vratila sam slušalicu, a on je otišao. Neko vreme sam uživala u muzici, suncu i pisanju. Popričala sam nakratko s poznanikom kog sam srela, a onda se spakovala i krenula kući.
U hodu, ugledala sam mladu devojku koja je sedela na travi, slušala muziku i upijala poslednje zrake sunca. Pored nje je zastao isti čovek i obratio joj se. Videla sam je kako vadi slušalicu iz uveta i uz blagi osmeh, pomalo zbunjeno, odmahuje glavom. Čovek je potom otišao.
Rekla bih da ni ona nije Tamara.
Scribbled Paper 