Razmišljam već nekoliko dana kako mi se jedu one „oldskul“ karamele sa lešnikom, u žuto-braon omotu. Pritegla me valjda neka tiha nostalgija za detinjstvom, za danima kad su mi život i misli bili daleko jednostavniji.
Sedim tako juče u trolejbusu, udubljena paralelno u telefon i u te svoje misli. Kad najednom, upita me baka pored mene: „Izvini, dušo, umeš li da barataš telefonom?“ Pogledam je i klimnem glavom. Ona izvuče iz torbe futrolu, iz nje mobilni telefon, i pruži mi ga puna poverenja. Od one je vrste „što ima samo crveno i zeleno dugme,“ da možeš da se javiš na njega i da nekog pozoveš. I poruke da šalješ, ako umeš. Ona ne ume.
Scribbled Paper 