Ne znam kada smo se tačno upoznali. Znam samo da je bilo toplo, raspust između osnovne i srednje škole: za mene sada već neki drugi život. Sa njegovom rođakom, a mojom drugaricom, ušla sam u njen novi stan. Još uvek je bilo većinom nenamešteno, sećam se samo sivog kasetofona u ćošku i koščate ruke koju mi on pruža da se upoznamo. Slušali smo EKV sa kasete i bilo je kao da se znamo oduvek.
Kako nismo živeli u istim gradovima, nakon nekog vremena druženja došlo je vreme da se raziđemo. Sva sreća, tek smo nabavili mobilne telefone pa smo mogli s vremena na vreme da razmenimo po poruku. Nevolja je bila što smo morali da ih sabijemo da ne pređu slovni limit. Poruke između dve države su i dalje koštale pravo malo bogatstvo za nas srednjoškolce, PaSuNašePorukeNajčešćeIzgledaleOvako.
Kada smo se videli sledeći put, bilo je kao da smo se juče razišli. Bilo je to prvi put da sam osetila tako nešto i bila sam potpuno oduševljena što je to moguće. On je godinama ostao jedina osoba sa kojom ponovni susret posle par meseci, godinu, ili čak dve, nikada nije bio čudan i nelagodan. To me je svaki put iznova oduševljavalo.
Pre četiri godine, njegova rođaka pozvala me je i samo rekla: „Izgubili smo M.“ Sećam se ruke koja mi pruža lek za smirenje i vodu, i saosećanja prijatelja sa kojima sam u tom trenutku bila. Bilo je toplo, kao onda kad smo se upoznali. Nije bilo kasetofona ni muzike. Samo zujanje u ušima.
Suvišno je reći da mi i godinama kasnije nedostaje češće nego što želim da priznam. Naposletku, nisam jedina, ko god ga je znao obožavao ga je. Ali tek sada počinjem da shvatam šta mi je sve ostalo posle njega i zahvaljujući njemu.
Ostala je ljubav prema EKV-u.
Suze svaki put kad čujem „Wish You Were Here.“ Ali od nedavno najzad i osmeh kad čujem uličnog svirača Jontru da je izvodi na gitari. Baš ta verzija me podseti na njega i naše ludiranje po Novom Sadu.
Ostala je ljubav prema Zagrebu koji ne znam da li bih i posetila da nije bilo njega.
Još važnije, ostali su prijatelji koje sam upoznala zahvaljujući njemu. Prijatelji sa kojima takođe nema nelagodnosti koliko god dugo da se ne vidimo.
Naposletku, ostao je taj osećaj „nastavljanja gde smo stali“ koji sam sa njim spoznala i od tad umem da ga prepoznam.
Juče sam nakon pune dve godine pila koktele sa svojom malom ženskom družinom u punom sastavu. I osetila sam baš to: kao da smo se juče razišle i samo nastavile gde smo stale. Bilo je toplo, i nije bilo muzike. Samo jako glasan smeh.
Scribbled Paper 