Rani avgust. Prvi put oči u oči, u njegovom gradu. Vazduh stoji, toplo je i zagušljivo kako ume biti samo na autobuskim stanicama. Na taj zagrljaj smo čekali celu večnost i pustili smo ga da traje isto toliko.
Prvi poljubac na drumu, dok se udaljavamo od smrdljive stanice i teškog gradskog vazduha. U starom autobusu koji čini da svaka rupa na putu deluje dublje i veće nego što jeste. Nisko letnje sunce nam greje kožu dok ga gledam u oči i govorim: „Čoveče, pa mi nećemo imati mesto na kom smo se prvi put poljubili!“ Smejemo se i ponovo ljubimo.
Tiho jutro nakon bučne festivalske noći. Sunce blješti kroz prozor sobe, odbija se o bele zidove, a beli čaršafi mirišu na čisto. Njegova bela koža, i moja nešto tamnija, prepleteni prsti, topao dah. Tiho peva Leonard Cohen sa telefona na natkasni. „You ditch it all to stay alive. A thousand kisses deep…“
Veče je toplo, pravo letnje. Zagrljeni na klupi, čvrsto, kao da će sve nestati ako neko od nas samo malo popusti stisak. Smenjuju se pivo iz limenke, kokice, i poljupci. Zatvorene oči i konačno prepuštanje osećanjima. Čuje se Caruso sa starih zvučnika na javnom kupalištu dok osećam da mi hiljadu leptira otvara utrobu i najzad leprša na slobodu.
Miholjsko leto već je na izmaku. Grč u stomaku, ogorčenost, uznemirenost, stegnuto grlo i stegnuto srce. Zagušljivo je. Smrdi pregrejan asfalt, autobuske gume i izduvni gasovi. „Jednom ću ti nadoknaditi za sve ovo“, govori mi polutiho i tužno, ali dovoljno glasno da čujem. Izleće mi ogorčeno „’Ajde samo idi“ dok ga gledam kroz plave rešetke na autobuskoj stanici. Mislim o tome kako je ovo poslednji put da ga vidim. A duboko u sebi znam da nije.
Godinama kasnije, ponovo oči u oči, u mom gradu. Ja par sedih vlasi više, on par crnih vlasi manje, ali sve ostalo spolja izgleda potpuno isto. A ipak, osećaj je kao da se ponovo upoznajemo… Što zapravo i nije daleko od istine.
Duvanski dim, žamor i muzika. Pivo, pričanje, osmesi, pa najzad i smejanje na sav glas. Nelagoda se konačno razbila, ali povratak u tišinu stana lagano donosi novu. Džoint na prozoru dok nas mazi svež prolećni povetarac. Trava lagano omamljuje. Nelagoda lagano ispunjava svaku poru.
Pita me da igramo. Ima nagoveštaj nečeg vragolastog u glasu, ali ipak, pre svega, osećam da je oprezan. Sedim na podu i igram se minđušama koje sam skinula sa ušiju. Ne gledam ga, a kao da vidim kako se udaljavamo. Ili koliko smo, zapravo, sve vreme bili udaljeni. YouTube se zaglavio, pa sa zvučnika dopiru Pictures of You i Just Like Heaven na smenu. Primećujem to i osmehne mi se brk. Povremeno kažem nešto glupo u pokušaju da oteram nelagodu, ali mi ne polazi za rukom. Nelagoda je svuda. Ona je jedino osećanje koje je ostalo.
Dan bez boje i mirisa, a kao i da je bez zvukova. Nekako mlak i gnjecav. „Pa hajde, srećan ti put, javi se kad stigneš. I javi se kad si ovde“, govorim.
„Hoću. Hvala ti na svemu“.
Zagrlimo se. Istovremeno kao stari prijatelji, kao bivši ljubavnici, i kao dva potpuna stranca. Jer sve to i jesmo. Gledam kako odlazi i padne mi na pamet kako je ovo poslednji put da ga vidim. A duboko u sebi, ovoga puta, znam da zaista i jeste.
24.12.2019.
Scribbled Paper 