Od kako sam pročitala „1984“, plašim se pacova. Ne diram ih, ne diraju me – ali ih izbegavam. Svako ko se seća kraja te knjige, verovatno može da me shvati. Ali pre nekoliko dana, mislim da je taj strah umro. I zamenilo ga je osećanje koje ne umem ni da opišem. A sve to – zbog jednog jedinog pogleda.
Pored Matice srpske, trotoar je uzak, a parkirani automobili ga čine još užim. Šetala sam sa momkom i mimoilazili smo se sa jednim niskim starijim čovekom i jednim velikim ofucanim pacovom. I čoveku i pacovu falilo je dosta kose.
Kada nas je ugledao, pacov je u panici pokušavao da se skloni. Nije bio hitar kao što pacovi inače jesu. Šepao je, bio je povređen, verovatno izmučen od strane neke mačke. Stariji čovek ga je opazio, buknuo je od besa i poleteo ka njemu. Pun mržnje, pokušavao je da ga izgazi, a na sve to glasno i strastveno psovao.
Pacov je, šepajući, pokušavao da pobegne. Na sigurnoj udaljenosti od proćelavog čoveka, zastao je, uz sami zid Matice. Tada smo se momak i ja okrenuli prema njemu, i on prema nama. Na metar jedno od drugog, pacov i ja. Gledamo se, i ne sećam se da sam skoro videla tužniji pogled. Gledao nas je svojim krupnim, tamnim očima. Pogled kao da je preklinjao: „Molim vas, nemojte me tući.“ U tom trenutku, vreme se za mene naglo usporilo. Ne znam gde je bio onaj proćelavi čovek, a ne znam ni na koju stranu je gledao moj momak, i da li je video isto što i ja.
Teško mi je da opišem šta sam videla, jer nisam videla samo ofucanog pacova. Iako samo na sekund, ugledala sam životinjske oči koje su zračile ljudskom toplinom. Preklinjanjem i tugom koju vidiš samo u očima duboko napaćenih ljudi. Oči koje preklinju za život, za milost i pomoć.
Kada je vreme ponovo počelo da teče, siroti pacov je odšepao da potraži skrovište. Proćelavi, besni čovek je i dalje stajao u blizini. Ja ga nisam više ni primećivala, gledala sam kuda odlazi tužni glodar, da se uverim da je utekao. Možda je „samo“ pacov, možda je i bolestan i zarazan. Ali je živo biće.Tužno i izmučeno živo biće čiji mi se pogled urezao u pamćenje.
Koliko god sam ih se plašila, nikada ih nisam tukla ni lovila. Ali sada sam imala potrebu da istučem čoveka, zbog pacova. Čoveka koji je u stanju nedužno biće da gazi iz čiste obesti, dok mu seva mržnja iz očiju. Da gazi biće slabije od njega, pritom i povređeno. Da iskaljuje bes na biću koje nije ljudsko, ali čije oči ne odaju ništa osim vapaja „Molim vas, nemojte.“
Kakvi god pacovi bili, i koliko god sam ih se nekad plašila, ovo me je promenilo. I podsetilo da na to da se ljudi treba plašiti mnogo, mnogo više nego bilo kog glodara.
Napisano jula 2017, pronađeno godinu dana kasnije.
I dalje se ne plašim pacova.
Ljudi kako-kad.
Scribbled Paper 