Iza zidova

Mogu da šetam kraj tebe i s tobom razgovaram. Nasmešim ti se, ili se namrštim. Slušam te pomno, otvaram usta u neverici, ili prasnem u smeh…

Možeš da me držiš za ruku ili grliš preko ramena, da osetiš toplinu moje kože ili naslutiš cvetni miris mog šampona za kosu. Da posmatraš kako mi se desni vide kad se smejem, ili da čuješ težak uzdah kada me nešto rastuži. Možeš da me poljubiš u usne i osetiš ukus mog “labela” pomešanog s kuvanim vinom. Sva tvoja čula mogu da me iskuse, da ti kažu da sam tu, pored tebe, i sa tobom – ali ja nisam tu. Nisam kraj tebe. Daleko sam.

Možeš da me skineš potpuno golu. Da prelaziš jezikom po mom vratu i grudima, i prstima po mom stomaku i butinama. Mogu da ti ljubim uši, da ti zarijem nokte u ramena, i da te ugrizem za vrat. Možeš da prodreš u mene, vučeš me za kosu, dišeš na usta u moja usta, kratko i isprekidano. Mogu da se krećem u tvom ritmu, uzdišem željno, i gledam te kroz oči pravo u dušu. Dok ne zažmurim, jer trenutak dolazi. I dok mi se utroba grči na vrhuncu, možeš tada pomisliti da me imaš. Mogu tad izgledati kao da sam tvoja… Ali ti me nikada nećeš imati. Ja nisam tvoja. Ja nisam tu.

Ja sam daleko, iza zidova. I nikada me nećeš pronaći.

napisano… davno.