Život u sveskama

Volim sveske. Trenutno ih u stanu imam devet koje koristim, i još bar toliko praznih koje čekaju svoj red.

Imam svesku za crtice i podsetnike šta danas treba obraditi na poslu.

Sveščicu za planiranje vremena kada panično mislim da neću sve stići – a to je skoro uvek. U njoj su i spiskovi za pakovanje i kupovinu koji su maltene uvek isti, ali se bez njih ipak osećam kao da ću nešto zaboraviti.

Imam sveščicu za crteže i ideje koju uvek nosim u torbi.

I još jednu veliku svesku u koju crtam kod kuće.

I posebnu sveščicu u koju crtam samo skice i ideje za fotografije.

Imam svesku za beleške sa kursa kreativnog pisanja.

I još jednu gde te beleške lepo prepišem, podvučem, i uredim.

Imam svesku u kojoj su, na šest strana, šifre i korisnička imena za sve sajtove na kojima sam registrovana. Ostatak je još uvek prazan.

I možda najvažniju, svesku u koju pišem svoje misli, osećanja, avanture, teškoće, životne radosti i muke: moj dnevnik.

A ima još na desetine svesaka i sveščica koje čuče u ormaru moje nekadašnje sobe. Sa prvog, drugog i trećeg fakulteta. Neke još i iz srednje škole – iz engleskog, naravno. Tu je i sveska za beleške iz španskog jezika. I druga za italijanski.  I skoro svi dnevnici od desete godine naovamo, mada sam od jednog ostavila samo korice. Dve sveske sa “biserima” sa časova i ekskurzija. Sveska sa utiscima svakog proživljenog dana u toku pola godine. I ko zna koliko još svesaka na koje sam i sama zaboravila.

U mojim sveskama su sva moja interesovanja. Mnoga moja osećanja, misli, priče, načini razmišljanja i (ne)organizacije. Moji započeti i završeni fakulteti, i svi moji poslovi i hobiji. Skoro sve što sam ikada naučila, isplanirala, uradila, čula, videla, pipnula, sanjala, izmaštala – sve je to napisano ili nevešto nacrtano. Svi koje sam volela, manje ili više, i neki koje nisam. Svaki moj „prvi put.“ Moje suze, osmesi, drhtaji, strepnje, griženje usana; moji napadi panike, ali i cerekanja.

Neko živi kroz svoju umetnost. Neko kroz svoj posao. Neko kroz svoju decu. Neko kroz svoje hobije. A neko možda kroz sve to i još koješta. Neko živi u selu, neko u gradu; u kući ili stanu. Neko „živi na poslu“ ili „živi u kafani.“ A ja, izgleda, živim kroz svoje sveske i u njima.