Kao mala, volela sam da naslonim glavu na bakine grudi i slušam kako joj kuca srce. To me je smirivalo i pružalo osećaj da sam najsigurnija na svetu, a ujedno mi je bilo interesantno to što srce moje bake kuca kao sat. Nekako „oštro“, i glasnije i brže od bilo kog drugog.
Mama mi je jednom ispričala da je baka operisala srce dok sam ja još bila beba. Imala je veštačke zaliske; napravljene od zlata, kako mi je rekla. Ni dan-danas ne znam od čega se tačno prave veštački srčani zalisci, a još sam manje znala kao dete, no – meni je zlato oduvek bilo sasvim prihvatljiv sastojak srca moje bake. Ona jeste imala zlatno srce. U svakom smislu.
Baka više nije sa mnom. Danas sam stavila njen ručni sat, koji mi je pre mnogo godina poklonila. U tišini svoje sobe, kada sam prinela ruku ka uhu, čula sam otkucaje. Brze i nekako oštre. Tad sam znala – moja baka, i njeno zlatno srce, nikada neće prestati da me čuvaju.
(31. januar 2014.)
Scribbled Paper 