Svašta se dešava dok ne gledaš.
Zakikoćem se na poruku od drugarice, tiho, gotovo u sebi, ali mi ipak krene suza od smejanja.
Pogledam te krajem oka i osetim kao da se rastapam od miline.
Rasplačem se na pesmu koju nisam ni pustila. Samo sam videla naslov, i to je bilo dovoljno.
Doživim nalet anksioznosti i straha misleći na sutra, na prekosutra, na sledeću godinu.
Mnogo se toga dešava… U meni je prava bura, iako spolja delujem mirno. U mom unutrašenjem svetu ruši se i iznova gradi; sve se menja, ponekad u nekoliko minuta. Sopstvene misli me raduju i plaše, rastužuju i zabrinjavaju. Od njih mi se vrti u glavi, muti mi se pogled i zuji mi u ušima, iako delujem kao da samo mirno sedim i gledam televizor.
Ali kako god ja izgledala spolja… I na koju god stranu ti gledao… ti uvek vidiš mene. Besprekorno osećaš moj unutrašnji svet i unutrašnje borbe. Bez greške reaguješ tačno kako treba, pomažući mi da pokrpim baš ono što se u tom trenutku pocepalo. Uvek nepogrešivo znaš šta i kako da mi kažeš, i šta da učiniš.
Svašta može da se desi dok ne gledaš. Ali ti me ipak vidiš i kad ja mislim da ne gledaš.
I zbog toga te svakog dana volim više nego prethodnog.
Scribbled Paper 