Uvek tačno znam kada počne da se događa. Ne znam unapred kada će nastupiti, ali znam tačno kad počne da me obuzima. I sećam se prvog takvog sloma koji sam uspela da registrujem.
Nije to iznenadni, prolazni plač dok Obi Van viče Anakinu “You were my brother Anakin! I loved you”. Ili onaj kad se u PMS-u rasplačem jer nema ništa slatko u stanu. Deluje isto, doduše. Iznenadan je, i izazove ga neka sitnica i glupost. Ali tačno znam da nije isto. Znam kada je naglim izlivom suza nastupio “onaj” period.
Period nakon nekoliko lepih dana, nedelja, pa i meseci. Onih kad sam bila puna ideja, radovanja i ljubavi. Kad sam bila sto posto funkcionalna, prepuna energije i volje za svim i svačim. I puna optimizma, nade i planova za budućnost.
A onda, onaj napad plača. Onaj koji označava period kada će ponovo sve biti sranje, kada ću mrzeti i sebe i druge, kada me neće ispunjavati ništa, čak ni ono što najviše volim. Period u kom će sve izgubiti smisao, na neodređeno vreme. Kada ću samo želeti da spavam i sve raditi sa maksimalnom uloženom energijom, a minimalnim rezultatima.
Ne znam kada će se završiti, ali znam da hoće. I ne znam ni kako ni zašto, jer nema događaja koji obeležava početak onog dobrog perioda. Niti postoji način da ga sama započnem ili izazovem. A nije da nisam pokušavala.
Jedino što tačno znam je da pepoznam kada je nastupio mrak. Da prepoznam “onaj” napad plača. I znam da će taj period uvek proći. Ali nažalost, znam i da će doći ponovo.
Scribbled Paper 