Beleške iz raznih života – mog i tuđeg; stvarnog i izmišljenog
Već ispred moje zgrade, na samom kraju grada, naišla sam na prodavca cveća. Poznat prizor svakog 7. i 8. marta, koji već 9. marta iščezava: čovek okružen belim kantama iz kojih vire crveni karanfili ili ruže spakovani u celofan. A kad sam stigla do Limanske pijace, tamo se sve šarenilo od cveća svih vrsta, kao i ljudi koji su došli da ga kupe.
Continue reading “(Ne)srećne okolnosti i srećan Osmi mart”Pevam – da ne bih urlala.
Stvaram – da ne bih lomila.
Pišem – da ne bih prepukla.
Volim – da ne bih kopnila.
Smejem se – da ne bih režala
I mirno šetam – da ne bih bežala.
Continue reading “Šetnja”Još odmalena, osećala sam da nisam “kao druge” devojčice, kasnije kao druge devojke ili žene. Usudiću se da pretpostavim da nema ženske osobe koja to nije bar u nekom periodu mislila ili govorila za sebe.
Continue reading “Ja (ni)sam kao druge žene”Sve što treba da znaš o meni je
Da su mi stavovi čvrsti koliko i grudi
Srce meko koliko i koža
Misli zamršene koliko i kosa
I duša tužna koliko i oči
Rani avgust. Prvi put oči u oči, u njegovom gradu. Vazduh stoji, toplo je i zagušljivo kako ume biti samo na autobuskim stanicama. Na taj zagrljaj smo čekali celu večnost i pustili smo ga da traje isto toliko.
Prvi poljubac na drumu, dok se udaljavamo od smrdljive stanice i teškog gradskog vazduha. U starom autobusu koji čini da svaka rupa na putu deluje dublje i veće nego što jeste. Nisko letnje sunce nam greje kožu dok ga gledam u oči i govorim: „Čoveče, pa mi nećemo imati mesto na kom smo se prvi put poljubili!“ Smejemo se i ponovo ljubimo.
Tiho jutro nakon bučne festivalske noći. Sunce blješti kroz prozor sobe, odbija se o bele zidove, a beli čaršafi mirišu na čisto. Njegova bela koža, i moja nešto tamnija, prepleteni prsti, topao dah. Tiho peva Leonard Cohen sa telefona na natkasni. „You ditch it all to stay alive. A thousand kisses deep…“
Continue reading “Fragmenti sećanja II”Leto je hladna kafa ujutro i još hladnije pivo uveče.
Vlažan, topao večernji vazduh protkan mirisom lipe i orlovih kandži.
Meke kajsije, aromatične maline, breskve koje cure niz bradu i lubenice koje se tope pod jezikom.
Znate već moju baku. Carica nad svim caricama.
Sa njom imam gomilu priča i anegdota, a ovo je jedna od mojih omiljenih. Takođe je i jedna od onih koje su me naučile nečemu važnom: uživanju u sadašnjem trenutku i potpunom prepuštanju istom.
Ako bih morala opisati selidbu jednom rečju, nazvala bih je veoma intenzivnim iskustvom. Selidba zahteva mnogo planiranja, razmišljanja, i organizacije. Izaziva mnogo stresa i oduzima mnogo vremena. Ali sve ovo već znamo, zar ne?
Pri prethodnoj selidbi počela sam da primećujem i neke druge stvari o kojima malo ljudi priča kad se sele. Tada sam i napisala tekst koji je, do ovog trenutka, postojao samo na engleskom. Kako se uskoro selim u šesti stan u poslednjih četiri i po godine, pravo je vreme da tekst prevedem na srpski i na svom jeziku pišem o svim tim neobičnim, iritantnim, ali i radosnim „propratnim efektima“ selidbe.
Continue reading “Sedam neobičnih „propratnih efekata“ selidbe o kojima vam niko nije pričao”
Devojka šeta pored momka. Hvata ga pod ruku, smeška se, i čvrsto se pribija uz njega u silnom naletu ljubavi.
Imam, za sada, četiri tetovaže. Mnogo ljudi koje poznajem ima bar jednu, neki ih imaju više od mene. I svi smo se susretali sa istim pitanjima od kojih nam nekad bude veoma neprijatno.
Lično nemam ništa protiv kad me dobri prijatelji ili porodica ispituju o bilo čemu. Ali avaj, meni bliski ljudi imaju granice i poštovanje, dok ih uglavnom nemaju oni koje slabo poznajem i koji nemaju prava ni potrebe da mi se mešaju u život.
Prema tome, udružila sam se sa svojim istetoviranim drugarima za potrebe ovog teksta. Podsetili su me na ona pitanja koja sam čula, a smetnula s uma, i predložili neka koja su oni više puta čuli, a ja ne. Tako da, evo odgovora na sva neumesna pitanja o tetovažama.
Continue reading “Sve što ste želeli da znate o tetovažama a nije vas ni malo blam da pitate”
Scribbled Paper 